Srpski sion

О тр . 626.

.СРПСКИ СИОН."

Б р . 37.

Он ипак при свем том може о цркви, и цр квеним стварима располагати, јер је члан скупштине; може дакле као такав бити, као што и јесте члан конзисторије, епарх. админ. и школског одбора, МЦСавета и Школског, С. Одбора, епархијске скупштине и самог сабора. Сваколика дакле црквено-школска власт може доћи тим начином у руке таких људи, те и служити искључиво егоиститким њиховим интересима. Узрок дакле, зашто унитно опредјелење и Решкрипта (§. 14) а нарочито оно прерађене уредбе (§. 21.) тако јако у опреци стоји са иредкоснутом министарском наредбом од 2. септембра 1859. и са подобнима у преднаведеним устројствима за евангеличке црквене општине у страним државама, а да се не каже и са каноничним опредјелењ'ма цркве ове, није далеко, он се и по себи с погледом на предсказана каже. Из истог узрока, из ког је цела ова уредба оваква каква је донесена, долази и оно, да се одредба та (21. §.) држи и при пасивног избора праву гра,ђанскоправног тајогшпНеи, дочим и сам Решкрипт и сва друга преднаведена устројства за општине евангеличке цркве ишту 30-ту за иасивно, а активно избора право, каноничну 25-ту годину возраста; одтуда тече, да се нарох на пољу црквеног рада ставља Решкриитом (§. 20.) испод носледњег скупштинара, дочим се овај (§. 17.) већином гласова за председника проглашује, а онај иарох — мора да све гласове за се нридобије, за да иредседником скупштине бити узмогне, а прерађена уредба (§. 32.) да ставља пароха у једну категорију са остали скупштинари, дочим га позив и положај његов узвишава свако.јако над истима, и дочпм стога унраво и честопоменута министарска наредба од 2/9 1859 и сва горе наведена устројства ишту изрично пароха за председника; од туда, да у одбору седити могу и отчух и пасторак и таст и зет, па и сама рођена браћа, (§. 32. ал. 4.) што друга устројства не донуштају због блискости пријатељства и срод< тва. у ком се налазе, отуда сљеди да председник и потпредседник и одборници нровиђени са својствима означенима у §. 21. задају тек просто реч председнику избор руководећем (§. 32. ал. 6.) да ће своје дужности тачно и савесно отављати, дочим у другим, горе приведеним

устројствима даје се не без разлога битног у руке пароха објет самом Богу за то; од туда> ако и јест тек само наравна последица 21. §. уклоњене одредбе Решкр. §. 40. Ш. ћ. с, да одбор има бдити над добрим редом при служби Божјој и да номаже нароху ири издржавању цркв. запта и морала у онштини, и да упорне опомиње и укорава; одтуд празднина даље и она, што се нигди не чини спомена да представништво означени му у §. 34. делокруг не би смело прекорачивати, него да би се строго имало иридржавати предмета тек само у §-у томе изложених ; од туда скуиштини претња с исграгом и евентуално и са разрешењем (§. 49. ал. 1.) „ако би испуњење (по тумачењу наравно Саб. Одбора) законитих, нравоваљаних и правомоћних наредаба хотимично нречила", ког уметка није у §. 33. Решкр. од 10/8 1868, и који смера јединствено тамо без сумње, да се наредбе Саб. Одбора и мимо и против решења В. Преузвишености, односно високе владе, донесене имају извршити; од туда и промена у прерађеној уредби (§. 37. Ш. с. е.), да општине сеоске, ал пикако варошке, имају искати одобрења закључака својих од надлежних епарх. власти у предметима §-ом тим означенима; отуда и удјелење нрава дјеЈГења столова црквених одбору без сваког а најмање меродавног сутицаја од стране свешгенства, које ваља да је поглавити сепзог тогат пастве своје, на што би се нри раздавању столова пазити имало (§. 63. Ш. послед.) К »редизложеном долази не мање у обзир и оно одређење прерађене уредбе (§. 23.Ш. в.) по коме има скупштина уплива нри постављању ђакона, помоћника и пароха. Но какав је уплив тај о том ближа, наређења не налазе се. 0 том говори само Решкрипт и но овоме даје се закључити, да од тога и онај неће бити мањи. Права и једина иобуда томе, да се уплив такав као што је у Решкринту (II. 8. Е.) дао скупштини тада, ноникла је изкључиво из оиортунита без сваког даљег правног обзира. Мислило се тиме, да ће се симонији, коју су негда неки енископи упражњавали, доскочити, шта више и само зло то у корену угушити; но они који су тако судили, желећи избећи тиме Сцилу упадоше у Арибду; јер кроз таку