Srpski sion

Б р . 37.

„СРПСКИ СЕОН."

С тр . 627.

одредбу, као што је ноторно, отворише врата широм не само ужасном подмићивању представника дотичних, већ и грдном кортешовању. Епископ, ако и симонији нодлежећи, ипак се је више обзирао на боља качества оног од конкурирајућих, кога, па и на месго, коме ће га за пароха представити, дочим овде тога обзира никако није. И лиде, које таким путем долази до парохијалног благодјејања не губи толико у очима парохијана својих од авторитета свога, колико онај, који путем упитним себи парохију осваја, јер таким начином чини себе носве зависним од пастве своје, којој ваља да буде отац, пастир учитељ. Зло је то право, а тим веће, кад се узме у рачун и она грдна, из кортешовања проистичућа деморализација, и к томе околност, да је од таког уплива фактична иоследица та, да до иарохије у обште, а нарочито боље, могу данас доћи зли, никако пак добри дуси. Ономе злу, могућем сирјеч упражшавању симоније од стране овог ил' оног Епископа, даје се путем суда и доскочити, овоме иак никако. По томе, дакле, већ сам опортунитет добро схваћени саветује, да се уилив у погледу томе од скушнтине, односно општине, уклони, без да се нужде има разлога зато поискати и са догматичног, канонично-правног и обичајног гледишта, као што је и цела предстојећа прерађена уредба ли сматрана по мени са гледишта једног опортунитета не само по цркву, но и но државу саму, исто тако, као што је и сама та прерађена уредба нотекла са земљишта опортунитета по сваћању опет односних. И о свима преднаведеним нразднннама, додатцима, односно променама, не чини Сабор у представци својој ни једном речи спомена, а некмоли, да тима даде довољна разлога, као да их и није у упитној уредби, и као да нису ни од какве важности, што не стоји већ и с тога, што иначе неби имати могле ни мјеста у уредби; а не чини спомена нити даје разлога томе у представци јамачно ни зашто друго, до ли страном, што му разлози^који би иоле иостојати могли, оскудјевају, страном пак, да позорност виших мјеродавцих кругова од тих битности одврати муком. С обзиром на предсказана, мјеније Архијер. Синода немјеродавно клони се тамо, да би, — као што прев. кр. Решкрипт од 10/8 1868.

с тога, што је пресађен из туђе башше без обзара па шдпебије предјела и какво&у земле, није донео пожелана плода — и прерађена ова уредба још далеко горег принети морала, служити могући још већем нереду, од кога интереса истина поједини, никако пак тога црква и држава ожидавати могу. Мњењу овом ирисшуиити. (Наставиће се).

Рационализам и Православље. С рус-ог превео Драгутин Драгојевић свештеник. (Овршетак.) Оптимизам рационализма опазио се у школи иреузнешењем нрироде у опће, а човечје на носе. Русо започиње свога Емила речма: „Све дивно излази из руку Створитеља, а све се исквари у рукама људским." При том се савршено игнорише грешиа поквареност људи, која се тако рано јавља и у младим годинама. ГГрирода човечја првосаздана признавана је као савршенство, а у педагогици утврђен је иринцип „хармоничног развића с нриродом." Тај принцип познат је иод именом, „антрополошког," који ставља школу као иротивпост Цркви, у опће свему хришћанском. По учењу Св. Писма, корен зла је у егоизму и гордости, а те баш грешне наклоности иставиле су ту нову школу, која је као корен и извор свега благороднога у срцу — признавана. Зар природпо самољубље, (т. ј. по иашој боље је рећи егојистичко самољубље), не учи нас да љубимо онога, који нам добра жели? кличе деиста у „Емилу." Изневиш самољубље, школа узима за своју сврху приуготовљавање помоћи самом себи, да не би ни од кога зависила, ни од кога ништа тражила. Зато се у таквом учењу сматра за главно практички корисно — дакле утилитаризам новије школе. Сви ти иринципи тако се не слажу са учењем хришћанске религије, да се она никад није могла сложити с њима у школи. Отуда нападај па Хришћанство, догме, уставе, обреде. . . Први нападај јесте на катихизис. Нашто та мршавост, тај скуп неких магловитих Формула и текстова? „Кад бих ја хтео — вели Русо — да символички пре-