Srpski sion

Бг. 43

„СРПСКМ СИОН. 8

Отр. 721

је далеко више, Син те је Његов смрти духовне избавио. Искјиио те од греха ирародитељскога. Отворио ти врата раја. И — о превелике Божје љубави и милосрђа — нас грешне, бедне људе учииио причесницима пресветог тела и крви своје. Да ли је ко игда видио већих доброчинстава од ових Госнодњих?! Или чуо?! Заиста није! Дакле онда не закаснимо драга браћо, са молитвама топлог и искреног благодарења. На почетку слова свога у име Господње, спомињао сам вам, драга браћо, да нам сам Снаситељ и апостоли Његови за пример у молитви служе. Ево ме на свршетку да вам и дригих примера покажем. Сетимо се првих Хришћана, верника цркве св. православне, где гоњени огњем и мачем склањају се у подземне шпиље, назване катакомбе, да тамо Бога моле, славе и хвале, те молитвеном расположају душе своје одушке даду. Сетимо се славних нам српских нредака, јунака славних, не горих Хришћана првих, како у славу Божју задужбине граде, молитве у њима моле и хвалу Богу, ,,Тебе Бога хвалим" поје. А под игом некрста Турчина гоњени коцем и кононцем, манастирима хрле и ту Бога моле. На срце вам стављам, драга браћо, угледајмо се на најузвишенији пример Спаситељев и апостола; не заостанимо за прецима добрим, молимо се увек духом и умом (1. Кор. XIV, 15.); призивајмо име преблагога Творца, „јер који год призива име Господње спасће се". Амин.

Преглед црквених уредаба о еветим тајнама. С руског превео и попунио: Ст. С, Илкић. (Наетавак.) Начин живота епископа као и домаћи ред домова им установио је и прописао је седми васељенски сабор на основу монашких правила, ма да не наређује, изрично, да се епискоии морају узимати између монаха. Ево како говори 18. правило седмог васед.енског сабора: „А што жене у епископијама или манастирима бораве, бива узроком сваке сумње. Ради тога који се затече да држи ронкињу, или слободну у епископији или манастиру, да ту неку службу врши, нека се казни; а ако постане упоран, нека се свргне. Ако буде, да и у предграђама

жене бораве, и енископ или игуман има да се ту на путу заустави, — у присуству епископа или игумана жена никакве службе нека не обавља у то време, него нека се у друго место склони док епископ не пође, да не буде никаква. приговора". Но будући да је при постављању ожењених презвитера за епископе било много тешкоћа и препрека, у првом реду збот тога што нравило наређује, да се такви презвитери имају развести од својих жена, а у другом реду захтева да развод тај буде по узајамном пристанку између супруга, ^то је праксом црквеном усвојено, да се за, епископе бирају поглавито лица монашкога реда. Позитивног нравила у овоме иогледу немамо ни од сабора ни од светих отаца, јер се овакво правило није ни могло донети из разлога, што се монаштво — као сталеж у који поједина лица ступају добровол>но — у току времена могло мењати, шта више могло би по некада и оскудевати у Цркви. Ну зато је ипак избор монаха за епископе много удобнији од избора ожењених клирика, шта више такав избор много више приличи високом епископском чину, за који се тражи узвишена чистоћа и савршенство живота; уједно је избор овај и веома прикладан позиву епископском, који по многим и тешким својим дужностима тражи да му се цео један човек носвети свим животом својим. Сем тога по разуму наше Цркве, епаскопство је духовна веза уираво обручење епископа са Црквом, те је епискон дужан чувати чистоту и духовну целомудреност вере и на њојзи постављеног живота Цркве, да би ју тако могао као чисту девојку пред Христа извести (2. Кор. 11, 2); због тога се у црквеном језику, а на основу отачких правила и каже за Цркву, која нема епископа, да је удова. Према таквом значењу еиископскога сана, најнрикладнијеје, да се на њега постављају особе које су ослобођене од свију светских брига и веза, и које су дале Богу завет девичанства. Само је на поместном Цариградском сабору, држаном у IX. веку одређено, да се пострижење за монаха има обавити вазда пре носвећења на степен енископа, а никако носле посвећења (нрав. 2). У нашој овопредеоној цркви у потпуној су снази и важности сва она правила источне цркве, која се односе на свешгенички брак. Према томе клирицима нашим, под односним канонским уветима, од воље стоји ступати у