Srpski sion

С тр . 832.

СРПСКИ СИОН".

Б р . 50.

тај грех тежак пред правосуђем Божјим, показују нам ове речи светог апостола Павла : „Кад ми грешимо навалице иошшо смо иримили иозиање истине, нема више жртве за, грехе". (Јов. 10. 26.) Тако је, Србине мој драги; свето писмо каже, дакле, да одметници од вере и цркве православне „не имаду више жртве за грехе па да шта имаду? „ Имаду страшио чекање суда и ревност огња, који %е да сиали оне који се иротиве . . . а Вог наш је огањ који сиаљује." (Јов. 10. 27.; 12 29.) Ништа мање огрешио се је отпадник и о друге светиње своје. Од часа. како је оставио своју свету православну цркву, како су се пред њим затвориле двери православнога олтара, како није више кадар да целива еванђеље светосавско и с Косова путир причеснп, како не слави Благовести православне и не радује се Ускрсу српскоме, од тог доба није му као прије мио колач божићни, и чесница, нетрепери у кући његовој јасно као прије кандиоце пред иконом крсног имена дедова и прадедова његових, не пуца весело тамјан на жеравици пред крсним кољивом и колачом свечарским. Да, све је тужно, све невесело у кући таквој, јер нема у њој пређашње свете и искрене побожности православне, значаја и обележја народно-црквеног. Утрнула је у срцу домаћина и чељади његове ватра љубави и поштовања према православљу, па зар је чудо, да ту сада није све онако као што је пре било ?! Свети Сава, свети Арсеније, мајка Ан^елина и други светитељи српске народне нам цркве заплакаше, затворише врата дома одметничког и никад се не повратише. Тако је, ето, код куће и на дому отпадника, а како му је тек вани, када иза^е међу људе, међу браћу, која су пре с њиме, по крви и вери, била једнака. Ту мора што но реч, да трепа, мора да осети велику и знатну промену. Сви га гледају некако друкчије, сви у њему виде тешког грешника, који је сагрешио и Богу и цркви православној и народу свом српском. Ако је да уђе у цркву православну, некако са страхом у души прелази праг

мајке, коју је љуто увредио и расцвелио. Ноге му клецају и он би, канда, радо да бар пред људима притаји раоположење душе своје, кад већ савест, тај судија добрих и злих дела човечјих, не ће да га поштеди. И гле, некако савладао се. Ушао је у цркву, плашљиво погледа око себе и све му се чини окренуто, све необично, јер на сваком предмету види грех свој, а у свакој речи српскога свештеника и учитеља појца као да слуша осуду своју. Некад је, можда, и сам стајао за десном певницом, певао тропар светом Сави, српском просветитељу, а данас ено га, где се склонио чак код западних врата црквених, јер и ако га жеља повукла, да чује дивно богослужење наше цркве, али стид му не да, да то виде очи браће његове. Како ће тек бити одметнику, када о крсној слави у|>е у кућу Србина, комшије, кума или пријатеља свога?! Сва кућа пуна је и препуна те лепе славе српске и све мирише душом православном. Домаћин, по лепом обичају српском, пали тамјан и воштаницу, пева тропар светитељу своме, подиже чашу у славу Божју и моли се Богу, па онда, редом зареда лепе српске народне здравице, како је то некада од деда и оца свога научио. Тек што је подигао другу чашу, рече овако: „Другом чашом А љубави нашом: За свете Богородице Мајке Бозвије. Она Бога моли за нас, Бога нашега А сина свога: Да се не би Поримили Поунијатили, Потурчили. Полутеранили. Већ да живимо и умремо По вољи Божјој Као иравославни Србљи И Хригаћани Часног крста Од три прста Прва на десници." (Сриска народна шсма.) ТТТта, видимо?! Видимо то, да кудагод отпадник по|је нигде не може наћи мира и покоја грешној својој души. Можда би