Srpski sion

„СРПСКИ СМОћ"

свога слабог памћења не може пратити њихових „дугих говора" (ту се мисле она енпдеиктичка предавања тих путника-проФесора) и да је зато слободан, да појединим питањима измоли и за себе мале мрвиде њихове велике мудрости. И тада он зна, нижући питање на ггатање : да те велике људе најпосле дотле дотера, да се ни у својој рођеној мудрости не могу да нађу. А крај је. да Сократ констатује: дакле чини се, да ми обојица не знамо ништа право о тој и тој ствари — на жалост, а ја сам се надао, да сам ето већ једанпут нашао богата човека, који би могао и моју сиротињу помоћи. Одношај Христов према ВВеговој околини Формално је сличан, само што се овде одиграва игра не на интелектуалном, већ на религиозно-моралном пољу, што одговара ириликама овде јеврејског, а онде грчког народа. Као што су противници Сократови соФисте, тако су Христу противници Фариееји и књижевници; као пгго ее они граде мудри, тако се ови праве свети и да познају закон. И они и сами мисле, да је тако ; та они су заиста строго морални, закону сасвим одани људи, за какве их је и светина држала; они нису просте претворице, нити обмањују својом врлином — као што ни соФисте нису били шупљи и надувени туноглавци; њихово савршенство иешто и вреди; постим дванут у недељи, а дајем десетак од свега што имам. То су људи, међу које је дошао Христос. На те горде, самосвесне закупнике савршенства чини Христос исти утисак, као Сократ на соФисте : као што је овим признатим монополистима знања и образованости атински незнатни грађанин са својим чудним држањем и питањима изгледао чудноват и као занесењак, тако и Фариеејима овај Галилејац: он хоће да буде учитељ свога народа, реФорматор морално-религиозног живота, а овамо нити зна,- нити држи Мојсијев закон! Они, у свему коректнв, ноказују нрстом на њега: •га он не држи ни суботе; они, које сваки мора респектовати, са злобним осмехом примећују ученицима: изгледа, да ваш учитељ воли рђаво друштво, ми га видимо

где једе са митарима и грешницима, па шта више разговара и са сасвим обичним женама. И то зар да је посланик нашега Бога, Бога Авраамова! Биће пре, додају шанћући, да је он велзевулов посланик; тако се на природан начин може најлакше растумапити његова моћ над злим духовима, ради .којих он баш толику галаму праии. Као што се Сократу у борби са соФистама иронија сама од себе пружала као оружје за борбу, тако и Христу у борби против Фарисеја и књижевника. Он је требао само за један моменат да заузме оно место, које су му определили ти признати знаоци и узорни иснуњивачи закона, наиме гребао се причинити као човек не сасвим на свом месту, који не мисли и не живи сасвим коректно и као такав да говори тим узорима људским, па ето од објективне ироније субјективна. Ја ћу покушати, да то иокажем из неколико јеванђеоских места. Нека ми се дозволи, да ситуацију и разговоре, који ■ су у наншм текстовима само са речју две натукнути, мало разјасним, или да као А. Вопиз читам између редова, што је нотребно код јеванђеља; због тога су баш јеванђеља и овако згодна за проповеди. Говор сасвим изведен није згодан за интерпретацију и коментарисање ; ове реминисценције на говоре и поуке Спаситељеве, које су у кратко стегнуте, а често и нешто номерене са свога места на друго, јер су касније записане, јесу неисцрнни извор за тумачење и сликање. Ако би било кога, коме би изгледало, да је иронија, хумор и шала недосгојна Христа и св. Писма, томе ја велим: неодољиво деловање (утисак) ових говора оснива се баш на неизмерном богатству и садржаја и стила. Из малих остатака, који се до нас сачували, можемо закључити, да је Христос у говору Своме могао упогребити сваки тон са чудноватом јачином: благи а озбиљни тон поуке, Фине а дубокоумне паралеле, дијалог, који те неодољиво на нут извађа. ЕБегов говор уме покарати, а уједно се у њему разумевала нежност саучешћа према човечанству; у њему је згодна оштрина инвек тиве и иронија, која противника пали и