Srpski sion

В рој 1.

„СРПСКИ СЖОВ 1

(;тг 9.

у својем говору тако нисео , да га буду без особите муке могли разумјети и оно неколико сељака и занатлија, што је ту било — за Милана свога није сгрепио, јер је и он био у свијету и с одличним успјехом свршио ратарницу — мораше презати пред тим, да не би говор његов био оним првима досадан. У тој двоумици сану му на једном у глави мисао, која га махом за се предоби. Већ много година на име бавио се, кад му је год то његова служба допуштала, веома радо једним послом, који му је већ више пута користио, а од којега се нарочито овом згодом надаше обилатој користи. Било је то изучавање народних умотворина, особито пословица. Често је пута морао управо кликнути од чуда, како је прости сељак, било по приро^еном гласу савјести, било по упуту јеванђеоске науке, знао скоро за сваки случај у животу створити згодан савјет, који сватко може, тако рећи, шале разумјети. Те народне ријечи или пословице уплетао је он често у своје проповједи, па је сваки пут опазио, како их сви без разлике, и неуки једнако као и учени, радо слупхају и примају. Те су му се пословице и сада учиниле најзгодније, да у њима, колико му буду падале на ум — а знао их је скоро све на памет — покаже, што он суди о добру и како он добро замишља. Истом што је нашао, по свом суду, најзгоднији пут, да допре до данашње сврхе, биле су се већ неколико пута огласиле жеље свих гостију а и укућана, да већ једном почне своје тумачење. Не могући и не хотећи им више одолијевати, поче уз дубоки мук и шутњу свију говорити овако:

Иронија у Христову понашању и говору.* од Фр, Паулзена, превео Алекс. Живановић. II сваки дан премишљај о смрти и животу, да ли би га могао наћи и буди весео; а немој отићи са света, да * Овај је чланак увет ив Паудзенове расправе: бсћорепћаиег, Нага1е1;, Мер1п81ор11е1е8. 1)ге1 АиГзаие гиг

чимгод јавно не посведочиш своју љубав према Оснивачу хришћанетва. МаНН/аз С1аи<Ни$ 1.) Ми смо научени, да замишљамо Христов јшк са изразом свечане, узвишене озбиљности, умекшан потезом дубоке унутрашње туге, а тако га представљају и сликари. То ће и одговарати свагдашњем раеположељу ЕБегова бића. Али ја ипак мислим, да се овде онде може на том лику наћи и друга једна црта, која се мање истиче и ређаје: осмех ироничког хумора. Могао бих навести неколико места из јеванђеља, која добијају прави смисао тек тада, када их замишљам да су изговорена са ироничким осмехом. Али пре тога да рекнемо нешто уопће о иронији Иронија је унутрашњи хабитус мишљења и говора, који се тада јавља, кад се личност, уистину надмоћна пред привидном и уображепом надмоћношћу своје околине, сама причињава незнатном или шта више кад је њена околина прав.и незнатном, а она то прима и као таква говори и ради. Тако се Сократ, велики ироничар у грчкој филозофији , у друштву са соФистама прави, као да не зна ништа: нрема оним закупницима знања и образованости, којима се дивила цела Грчка, он је дабогме сиромашак и необразован; он добро зна, да не зна ништа, али би се ипак радо користио њиховим знањем, али да због ^аки -^езсМсМе Дез Ревзптвпшб. ВегНп, 1900. Тој раеправи је додан горњи чланак као Додатак. Поред његове лепоте важан је он и зато, што је потекао и8 пера уваженога научењака Фридриха Паулзена , професора фидозоФије на берлинском универзитету. Кад човек у данашње, религији ненаклоњено време, наиђе, да светски научењак говори о религији, а особито о посебним религиозним питањима, узима у руке књигу чисто са неком зебњом, а та га зебња прати све до краја књиге. Не бојимо се, да ће нам научењак светског глас-а можда пољуљати наше религиозне идеале и уверење, већ зебемо, да није можда и он отишао у коло непријатеља хришћанских, који се не боре против религије истином и науком, већ саркавмом и иронијом; зебемо од помиели, да ннје у данашњем свету умно слепило тако раширено, да привуче себи све оне, које хоће да о сво,'ој глави миеле, а којима би светска слава давала нека повода, да се од цркве окрену свету. Да још такво време није на срећу дошло, доказује нам овај чланак од гласовитог научењака, који ее и у осталим својим делича чешће осврће са симпатијом на хришћанску религију. 11рев,