Srpski sion

„српеки

оион а .

Б р . 4.

сјајне резултате прнродне науке: „Она је продужила живот, ублажила болове, искоренила болести ; она је учинила земљу нлоднијои. дала морнару нове сигурности, војнику ново оружје; она је саградила мостове преко великих река и провалија, скинула, муњу с неба да нам ништа не нахуди, осветлила. ноћ као дан ; она је проширила круг нашега вида, повећала снагу наших мишића, убрзала кретање, уништила даљину, унанредила промет; с њеном помоћу може човек да зарони мору у дубину, да се вине небу у вис, да иродре у најзабитније закутке земљине, да јури по суху на колима, која, иду без коња, а по океану на лађама, које преваљују уз ветар до десет миља за сахат." Тако је ето. говорио славни историчар Жеколи (Масаи1ау) у својој расправи о Бекону (Васоп) Веруламском пре више од пола века, а од оно доба колико је наука коракнула напред на свима својим пољима! Оа сваком десетином година шири се наша моћ над ириродом већма, но што је отпре расла за читава столећа. Што се чињаше немогуће, то се остварило; човек би чисто да се занесе надом, е ће се временом испунити речи старога трагичара: једино смрти није дорасла моћ човечја. Шта је изгледало нролазније од зрака, што их светлост баца на предмете? Па ипак омо кадри примррати те зраке, да нам оставе за собом трајну слику од предмета, ако су га, ма за, тренут ока обасјали. Није ли се до скора мислило, да је реч, једанпут гласно изговорена, изгубљена за навек, па зар није човеку пошло за руком, да сваку реч и звук онаке како су једанпут одјекнули, сачува за сва времена? Наше лађе јуре све то већом брзином по пучини морској; ватрена се кола надмећу, која, ће брже и удобније да пренесу човека у најудаљеније крајеве света; наше мисли, и саме наше живе речи лете брзином каква је у муње са једнога, краја мора на други, из једне земље у другу. А шта се све није још пронашло и усавршило у физици и хемији, у медицини, техници и другим гранама људскога анања? Што је лакокрила фантазија замишљала у својим сновима, да ће се кадгод можда обистинити, то је постало фактом, који је наткрилио и саму најсмелију фантазију. Заиста, наука је о природи корачала и корача дивовским кроком у напред, и са сваким

њеним успехом шири се и наша слобода у природи, угврђује се и наша моћ над њом. Што боље упознајемо природу, њезоне силе и законе, тим смо јачи према њој; то се познавање пак стиче удруженим радом опажања и разума. Наука је нарасла толика једино за то, што је постала скромна. Као така она се не стици да иде у школу код природе, да, од ње саме дозна, каква је она и како делује. Ако си рад стећи поуздана знања о природи, држи се гесла: чула су ми најбољи учитељи, али одмах додај: ако само разум оно градиво, што га, чула нружају, прихвати те обради, анализ^м и синтезом протумачи. Одношај измеђ онажања и разуаа мења се с временом. Испрва полази све од чула и она раде главни посао, а разум само памти што је опазио и набрајањем случајева ствара од тог опће правило, за чију истину нема друге потврде доли те: да се то у природи заиста тако нашло, а не друкчије. Код неких је наука и сад у главном тако. код других је иак разум сео на престо и иреузео владавину. Математичар се може затворити међу чегири зида од своје собе те ту, одлучен од свега опажања природе, саградити васколику зграду математике из основних појмова о броју и простору. У тој науци дакле нриказује нам се моћ разума у потпуној светлости својој. А кад се осврнемо на псторију осталих наука, морамо се од срца зарадовати, видећи како се и ту, на свима пољима, све више истиче разум и долази до већег права и моћи. Што се ишло даље у напредак, разум је све већма успевао у том, да нодвргне појаве својој моћи, да их објасни и д& рачуна о њима; шта више, и да им предскаже ток и повратак. А откуд то, да човек може у неку руку стајати као пророк према реалности ? Отуда, што он а рпоп увиђа, како мора бити удешена та реалност, ако ће да буде појмљива за њега. Закон је наше свести — како нас учи славни Кант — спојна (синтетична) идентичност. Ако ће дакле природа да иде у оквир те свести, она треба да се схвати као систем предмета и догађаја, где једно с другим стоји у свези и односу, у другом реду пак као идентична, то јест да остаје увек једнака сама себи, дакле као сталан систем. У том смислу прописује разум законе природи; али само чињенице могу показати, у колико природа одговара захтевима разума, Ко куца, отвориће му се;