Srpski sion

* . \ . " 7

Бг. 13

„СРПСКИ СИОН«.

«Ј*р. 201.

А шта то значи? Пре него што почнем објашњавати овај знаменити обред, мислим да је нужно опазити, да се, као што сведоче стари спомгјкици дрквеног богослужења, овај обред није свагда на овај начин свршавао. Значај ових старих обреда разјашњује нам оно, што се пред нашим очима свршује. Знаменити тумач православног богослужења, архијеиископ солунски Симеон сведочи, да се у његово време т. ј. пре четири стотине година, обред овај свршавао овако: Пре свега, примећује, да први вход свештеникд из олтара на вечерњу, сједињеном са литургијом пређеосвећених дарова, свршавао се без свећњака, и браћа, ношто се спусти сутон вечерњи, остали су без светлости. Но кад се почне читати из књиге Битија, свештеник, или, месго њега, ђакон, пре него што се свећњаци запале, излазио би из олтара с кадионицом и запаљеном свећом и прошао страном кроз цео храм, а када се сврши читање из књиге Витија, опет се показивао на улазним вратима храма, чинио је крст кадионицом и изговорио: прЕ/мВдростц прости. Ов^ктж Христовх просв-кцштх св^х. За тим је улазио у олтар и тада се тек по обичају запалиле свеће по свој цркви. Из овога описа јасно је, да цео овај обред стоји у тесној вези са осветлењем храма. Пре тога није било у храму запаљених свећњака; светлост се износила из олтара, страном ју је иреносио до уласка у храм, а затим свечано уносио у храм, и најпосле у свети олтар. За тим су одма сву цркву осветлили. Но обично и нужно за време богослужења, тако званог светилничког, и према времену дана паљење свећа не би дало цркви тако свечан изглед. Отуда браћа, која су мирно седела и слушала читање, нису морала устати цред обичним светилничним. Ову не ч:улну светлост, уносећи у храм, назвао је свештенослужитељ светлошћу Христовом, када вели : скНгта Христовх проск^кцштх скНк^а. Светлост чулна била је овде символ светлости духовне. У доцније време, као што је познато, неки су се делови обреда изменули. Време, када се свршује, морало је бити и назива се но црквеном правилу — вечерње, но сада се већим делом свршује на првој половини дана. Већ само због тога обред је изгубио део своје велељепности, све кад би се и свршавао по пре-

ђашњем реду. Сада не пале свеће са појавом свештенослужитеља на вратима храма, но много раније; и светлост не уноси са двери храма у олтар него је износи на вратима олтара пред народ, изговарајући оне исте речи, које Је и пре изговарао. Но са изменом неких појединости није се изменио смисао свештенодјејства. И народ, који ничице пада, при том свештенодјеству, самим тим метанисањем признаје, да га поражава величина његовог духовног значења. Може бити, да ће когод запитати: кад се тај обред свршава само на вечерњу, то зашто се он не свршава на обичном свакидањем вечерњу или барем при свечанијем вечерњу у очи особитих празника црквених? — Зашто се свршује само у време св четрдесетнице, па и онда само, кад се спаја са литургијом пређеосвећених дарова ? Ова питања наводе нас, да се винемо у даља времена, да иотражимо нека сведочанства, која ће нам изнети историјски развитак ових обреда још из оних времена, кад се о св. четрдесетници спремали многи, да нриме св. крштење. Св. четрдесетница беше најбоље и најзгодније време за примање св. крштења. Крштење у смрт и погреб Христов, који је за нас страдао, може пасти у исто време, кад и дани страдања и смрти Госнода нашег Исуса Христа. Крштење се с правом називало и назива просвећењем — светлошћу Јеванђелском; крштени се називају прЈсв-кфеннм/ии (Јевр. 6. 4. 10. 32.), оглашени, који се спремају за крштење — приправницима к просвећењу. Познато је, да је црква, осим свагдањих молитава за оглашене, приносила за њих за време св. четрдесетнице још засебне молитве. Оглашени могли су бити на почетку литургвје, за време читања из св. књига и поуке, која је за њим долазила, за тим, после молитве верних за њих и добив благослов од свештенослужитеља разилазили су се. Они, који се спремали к просвећењу крштењем, добијали су засебне поуке у вери и тада, иосле молитве верних за њих и благослова, били су отпуштени. Познато је и то, да су сви они стајали или у притвору храма или пред вратима његовим. — И тако, због доласка њиовог читање и поуку, после свршетка '*№• њих, и поделења, им благослова, моргј тенослужитељ одслужити ово тајанс