Srpski sion

Отр. 202

„СРПСКИ СИОЊ*

Вр. 13

лажење са свећњаком к вратима храма. Оно је значило, да је Исус Христос благоволео бити светлошћу и за њих, јер је Он истинита светлост за све, који верују. И служитељ цркве изговарајући: ск-ктк Христова проск-кфаетх ск-к^а, — као да бп говорио онима, који су стајали пред вратима дома Божијег; ориближите се к Њему и ви, који чамите у тами и сени смртној. Ов*ктх Христокх проск-кфаетх ск-кха. Ето зашто се овај обред вршио баш о богослужењу за време св. чегрдесетнице — Сад је јасно, какво дубоко значење је морао ичати тај обред за верне и за оне, који су с« спремали да буду верни. Означавајући иостанак његов уједно смо се морали додирнути и значења његовог; но важност његова побуђује нас да уђемо још у неке иојединости. Вечерње с којим је сједињена литурги.ја пређеосвећених дарова, сећа нас установљења вечерњег свештеног обреда још у скинији старозаветној. Осим обичног нринашања жртве, морао је свештеник сваки дан запалити у светилишту светилник са седам сиећа, које су гореле сву ноћ. То није било ради иотребе оних, који слушају нред скинијом: јер нико није смео улазити у свегилиште осим свештеника, а ноћу нису никаква свеппенослужења у скинији свршавали. Ова светлост у светилишту имала је чисто духовно значење. Она (нам) је иоказивала стан Бога у светлости неприступачној, то, да у Отца св*кти»кх н^кстћ пр{/И'кннш или прглЈЖЖ1А ст^нћ (Јаков. 1. 17.), нема промене светлос/ги и таме него свагда светлост. Она је подсећала на свеглост закона, која је дана Израиљу и која се чува. за завесом, на то, да запок>кдк Господна ск>ктла, проск*кцЈ<ЈН>1[Ј<1А очи (Г1с. 18. 9.) Она је под сећала на светлост, која просвећује сваког човека, који се роди, коју изчекиваху цророци и цареви и која се открила у цркви — у седам дарова Духа Светог. И тако, старозаветна установа јесте преобраз Новог Завета, наступило је ннјпосле жељено време за све: ск^ктх Христокх просв-кц^^та ск'к^х. И за означење тога проносили су светлост из олтара к вратима храма натраг у светилиште. Тај обред, као што знамо, свршује се између два читања. из Огарог Завета. На богослужењу за време св. четрдесетнице увек се чита из Старог Завета. На вечерњу чита се

из књиге Битија из Нрича; на часовима чита се из књиге пророка Исаије. — Осим тога псалми се орочитају иреко седмице двапут. Међу тим се за време поста из Новог Завета ништа не чита. Таково устројство сагласно је са духом подзаконе строгости, какве и треба грешнику у време поста. Онај, који је изгубио због грехова благоволење Оца Небеснога, мора осетити у души терет подзаконог стања и због тога већма се хранити речју старозаветнах пророка. — Но за олакншцу тог терега нужна му је и ванредна светлост Јеванђелске благодати. И гле између две с/гарозаветне поуке, сева муња — светли луч Јеванђеља; грме речи о светлости Христовој. Каква је то светлост? То је — с^кта тих'|'и, ск-кта скатма слаш, ск-ктх Безсл»ртнлги>, Отца Њвеснагт, Овли таги>, Блажжнагц). То није страшна светлост и огањ Синајски, но тиха светлост Помиритеља Бога и људи, која се тихо разлевала из Јерусалима у Јудеју, од Јудеја к језичницима, из једног краја у други, од једног народа к другом, из века у век, и свуда уносећи собом мир, просвећење, светињу, блаженство. Ок-ктх Христокх проск^кфаетг ск"к)(х. Ово кратковремено, тихо јављање светлости Христове не опомиње ли вас на прво такођер кратковремено и тихо јављање Сина Божјег на брегу Јордана, пошго је нровео четрдесет дана у пустињи, када је само оштровидни иоглед Јована приметио и показао у њему Дгнца Бож 1А, кзЈ<илк>фаги) гр-к^и <иТра. (Јов. 1. 29.)? Он ћути, но ученици његови ироиоведају. (гв^ктх Христокх просв^кцштх ск'кхх У старој се цркви, после првог читања из књиге Битија, држале цоуке, како би старозаветне списе разумевали у духу Јеванђелском. Бама су познате многе беседе св. отаца, који су, користивши се овим часовима, истумачили књигу Битија. Вама је познато, каквом су дубгном и опширном ученошћу и у исто време каквом великом богословском ученошћу и духом Јеванђелским испуњене беседе св. Василија Великог на шестоднев, које је он говорио у иочетку носта, јутром и вечером. Сећаге ли се како је св. Василије, нроповедајући о првом дану створења света, после вечерњег богослужења, завршио беседу своју молитвом: „Огац истините светлости, који је украсио дом светлошћу небесном, иросветлио ноћ блеском огна,