Srpski sion

Бр. 13

„СРПСКИ

СИ0Н о а

(Јт?. 203

спремио нама мир будућег века у духовном и вечном свету, нека нросветли срца ваша к нознању истине и нека сачува живот ваш неоскврњен, дајући вам акц> во дни клагоокразни ^одити, иа да засијате као сунце пред светлошћу светих, пред Христом, Кому нека је слава и држава у векове векова"- (Слов. 2.). Нпчим бољим не можемо и ми завршити своју беседу него том молитвом. — Још нисао исцрпели цео смисао с-вештеног обреда, на кога смо обратили нажњу. Но ако Господ дозволи, проговорићемо још о њему. Међу тим стављам вам пктање: како би сада помоћу сувремене науке, но на основу речи Божје, могуће било у црквеним поукама поучавати о почетку и устројству света тако, како би и сада светлост Христова надмашила таму лажног мудровања човечјег? — Амин. Превео Ст. ДејановиЋ.

Меморандум у питању манаетира, поднееен Његову Величанетву Цару-Краљу Францу Јосифу 1.-ом. (Свршетак.) Услед раздељења Јерархије на двоје год. 1804. и идућих година иостала је актуалном иодела црквенога иметка, као и ових манастира, који беху непрекидно у заједничком поседу грчкоисточне за.једничке цркве и народа, но који год. 1691. у смислу наведене дипломе блажене успомене краља нашега Леополда I. беху привремено дати у администровање патријарсима, без да су било патријарси било српска црква задобили право власништва над овим манастиримај — но такова интенција није ни постојала никад. Та привременост изилази ван сваке сумње из наведене дипломе леополдске и односно из текста њезина (20. августа 1691.) новога издања сачињеног кр. угарском Куријом, у којој се декретовало ово: „СшараЛемо се и да уведемо сриски иарод у његова иређашња места шановања и . Из тога изилази да нре доласка Срба беху манастири у искључивом власништву других православних народа. Год. 1864. исто тако само иривремено беху те цркве и манастири пуштени нод

тадању српску црквену јурисдикцију, пошто се у наведеном Највишем отпису од 29. децембра 1864. №. 8642.ј1., декретовало ово: „В1з гиг ГбгтИсћеп Ш>ег§аће с!ег гиташзсћеп Р1агга;ететс1еп т <3еп §г. ог. Б1бсе8еп ^оп Тетезуаг игнЗ УегзсћеЈг ап (З^е гиташбсће Ме1гороНе. ће21ећип§8\уе1зе ап сће ће1геЉгнЗеп ВЈзсћоГе, ћаћеп сћезеЊеп ип!ег бег Мзћеп^еп Кксћћсћеп Кећип§ ш уегМеШеп игнЈ (ћезег §е§епићег а!1е Оћћедепћећеп \У1е Мзћег ги егШПеп." Пошто је даклем потреба поделе утврђена у начелу, право румунске цркве да покрене предају манастира на земљишту, Румупима настањеном, беше у опће признато већ у горе наведеном Највишем отнису, који је следовао Највишем автографу. Потраживање своје у том погледу румунска је црква, односно делегација у своје време и нотиФиковала српском Конгресу и предложила један тако природан и правичан начин ноделе, у смислу којега је сагласно са интенцијом, израженом у Највишем отпису, — осим једнога манастира, који потпада нод румунску епархију арадску, наиме манастира Ходош-Бодрога, тражила путем пријатељскога споразума још и 3 (три) манасгира (Бездин, Сенђурађ и Месић), који налазећи се на земљишту, на којем има нревагу становништво румунско, баш и на основу тих геограФских, односно етнограФСких одношаја нрипадају јурисдикцији митрополије румуиске. Српска пак јерархија, на неизмерну пашу жалост, ставила се у том погледу на апсолутно негативно становиште, и ослањајући се на неоправдану претпоставку да су све те манастире основали наводно Срби и против историјских Факата и највише очинске интенције, изражене у наведеном Највишем краљевском отпису, у смислу којега сге се Ваше Величанство најмилостивије смиловали упутити српски црквени Конгрес да учини споразум и у иогледу манасшира, — шта више и у начелу нерхоресковала је поделу манастира и тако због непромењеног и непромењеним доказанога апсолутно негативнога држања и непоколебљивости српске сестринске цркве остао је без успеха и новији и последњи нокушај споразума од 1879. г. од стране