Srpski sion

С тр . 266.

„СПРСКИ

еион. и

Б р . 17.

тако. Колико и колико има ствари, којијех ни сви људи не знаду, нити ће их икада знати. Него за тим знањем не требамо ми ни тежити. А и кад би тежили, само би лудо радили, јер би тежили за нечим, чега постићи не можемо. Нама је доста знати оно, што се нас тиче, а највише нас се тиче добро. Знање пак добра, како смо већ видјели, није за нас ништа немогуће. Од кога ћемо дакле моћи најлакше и најбоље научити добро? Само од онога, ко сам зна" што је добро. Оно је главни разлог, зашто морамо тражити људе честите и добре, да с њима другујемо, а бјсжати од рђавих људи. „Од добријех добро се учи." За то и „није никаква мајсторија међу добрима добар бити." А што има онај, ко је у друштву са злима? „Ко се са злијем дружи, тај увијек тужи." Па не треба да цијело друштво твоје буде зло, па да и тебе, све да си најбољи, поквари. Као што „једна шугава овца цијело стадо ошуга," моћи ће тако и један покварен човјек само, ако се у које друштво увуче, цијело друштво искварити. С тога „пази добро, с ким ћеш у спреж!" „Са злијем се немој садружити, јербо ти се хоће сатужити," већ „узми дружбу од добрих, ако ћеш бити један изме^ њих! Ако никако не можеш наћи честита друга, а ти буди ра|>е без икаква, него да имаш зла, јер „боље је самовати него срамотовати." Друштво с добрима ће ти осим тога, што ћеш од њих моћи научити добро, вриједити и за то, што ће и други добри људи тежити за твојим друштвом само онда, ако те виде, гдје с добрима дружиш. Не познавајући те на име, од прије познаће те по твом друштву. Позната је на име ствар, да „с ким те виде, с тијем те и пишу;" а тако слободно и ти кога не познаш и, „ко се не да познати, мотри га с ким се мијеша!" Осим тога што свако друштво, са стављено од честитијех људи, воли право и праведност, и настоји сваком члану своме учинити што више добра, знајући што је добро, ићи ће оно и за тијем да у свему многоструком раду своме, коме

је сврха једна те иста, постигне што повољнији успјех. Она ће постављајући законе настојати, да ови буду што бољи и да се што више врше. За то ће морати имати што боље законодавце и судије. У опће требаће у такој задрузи, н. пр. држави, да не само сваки члан што више добра ради, већ да и рад свију чланова њезиних буде' што обилатији и благодетнији. Да сваки члан задружни буде могао што више радити, ваља се особито на то обазријети, да ради с вољом. Онај човјек, „кога силом тјерају у цркву, Богу се не моли." Тако против воље никаква добра нема. А да ко с вољом ради, треба да ради посао, коме је дорастао, за који је било од природе створен, било нарочито извјежбан. Оеобито се ваља обазријети на прирођену способност свакога појединога члана. Треба имати на уму, да како год „у свакој земљи све не расте," тако и „свак све не може," јер већ по самој природи „није свашта за свасвакога." Али ако и треба да буде свако у једном послу особито извјежбан, „уклонио те Бог од човјека, који не има нег' један посао!" Осим једнога посла, који се особито разумије, треба бар донекле разумјети још и што више других, ту1јих посала, да се научимо цијенити и штовати и ту^у муку, а не само своју. Ну познавање не само својега посла већ и туЈјих лако може да заведе на странпутице. Колико је год на име потребно да когод, хотећи да што више и што боље уради, ради с вољом и разумијевашем, толико треба и једном друштву, ако ће да што бољи успјех постигне, да рад свију појединих чланова буде не само што већи, него да се рад тај један с другим не коси. Што то користи, ако Јован зиђе, а Иво разиђује? Ту не може бити успјеха. Или ако Иво зиђе, а Јово, мјесто да му камен и друго што му треба доноси, такођер почне зидати? Чим ће оба њих зидати, кад немају камена, вапна и т. д. За то је пријека потреба, да се „свак бави о своме." „Гледај себе и свој посао," и „свако нека носи своје бреме," нарочито кад само