Srpski sion

Утр. 446

оион*.

В р. 21.

ферента изврши још у овом саборском заседању с том напоменом, да ће се у обзир узети оне молбенице, које су поводом расписаног стечаја стигле 1897. годпне. Прима се једногласно. Др. Ђура ДимовиЛ подноси прешан предлог, да се упути прорачунски одбор, да у прорачун још за ову годину уврсти своту од 6000 К за издавање Зборника за историју карловачке митрополнје, у ком би се прикупили извори за ту историју и писале историјске расправе. Предлагач истиче, како се у историјском животу српекога народа у овим странама осећа јак утицај двеју снага, Беча и Будимпеште, које равнају нашим животом. Обадве струје тежиле су у различитим иериодама, да свака на своју корист завлада нама и да ириграби наша стечена права. Народ треба у својој одбрани да уиотреби своје право А то данас тешко иде, јер док не знамо своју историју, не умемо право да се оријентирамо. И у овом сабору видело се, како не познајемо довољно своју прошлост, па ни ствари из најновије автономне борбе. Критичка историја расветлила би нам боље различите сукобе у нашем автономном животу и показала његове дубље узроке. Тако н. пр. сукобе на.рода с епископатом. Грађа за исторпју митреполије растресена је којекуда, а да се она ирикупи и критички среди, иотребно је више људи и неколикб година рада. 'Гај посао могао би извршити само један одбор, који би критички прегледао старе сиоменике, издао привилегије и потребна акта патријаршије, епархија, манасгира и општина, покупио из различитих архива, особито бечке, за тим из вармеђа и др. историјску грађу. У одбор који би прикупљао и сређивао историјску грађу, издавао овај Зборник, ушли би стручњаци професори карловачке богословије, новосадске и карловачке гимназије, а поред њих и други стручњаци. Др. 'Мушицки иризнаје, да је предлог оправдан, али мотивација није опраБдана. Не сме бити разлог за писање иовеснице, што смо били у сукобу с еиископатом, да се дакле узима за разлог писања наше најнесрећније доба. У историји наше митрополије има и сјајно доба нашег епископата, те треба бацити вео на оно негда несрећно време, а узети доба, када је епископат показао сјајна и светла дела. Он је за писање повеснице, али не сматра предлог за прешан. Најпрешније је данас рашчишћа-

вање садашњости и осигурање будућности цркве и школе и тек, кад се то среди, онда ће бити за прешност предлога. Док се најпре види имовно стање наше и измере материјална средства, онда ће се тек моћи о томе говорити. Он је за нредлог, али не и за прешност. Др. Ђура ДимовиЛ изјављује, да он није наваљивао на епископат. Каже да је Мушицки боље мотивисао прешност његова предлога него он сам. Ако је истина, да нам је угрожена садашњост и треба да се бринемо за будућност, онда је пре свега потребио, да упознамо прошлост своју, па да из тог видимо шта треба да радимо и чега да се чувамо. Др. Михајлови^ : Предмет је важан, али преран. Народ је на свима зборовима и у представкама тврдио, да је наша авгономна ствар врло замршена ; при томе има врло много молби и представака, које се тичу цркве и школе. Не познајемо још ни терен садашњег сабора, на коме стојимо. Тек смо само један извештај прешли. Не знамо још ни прорачун. Није то доста рећи: хоћемо то и то, него него треба снагу своју и материјална средства измерити. Прешно је оно, што се мора без одлагања извршити, а бити без једне речи галантан, — не иде. Ако имовно стање дозволи, нико не ће бити против тога, али има толико издатака и без тога толико, да се не ће све моћи ни подмирити. Кад дођу на ред оне силне молбе, које треба помоћи, видиће се, да немамо ни њих све да подмиримо. Места је овом предлогу кад се види, да ли ће и за њега бити новаца. Осим тога, да се и одбор за то изабере — није за то, јер у митрополији има архивар, а има и у епархијама, па њихова је дужност, да истражују. Гласаће против овог предлога. Др. Ђура ДимовиБ истиче, да овај посао не може радити ни Матица ни икоје друго књижевно или научно друштво, него је баш сабор позван, да намакне средстава за израду исторпје наше митроиолије. Михајловић је сам рекао, да не познајемо терен, на ком радимо, па баш за то треба омогућити то познавање. Историја би нас научила, да се не обмањујемо. Речи кр. комисара дочекане су с великим оптимизмом, а ми н. пр. знамо да је и 1879. г. сабор врл« лепим речима отворен, а 1881. г. добио је чак превишње признање за успешан рад, иа опет није од тога било ништа.