Srpski sion

;>р 30

„ОРПСКИ

С тр . 505.

свет постоји онакав, какав нам се чулима приказује. После овога прешао је автор Кантовим космолошким античомијама и доказује, да узрок антиномијама нашега разума лежи у самој трансценденталности т. ј. у томе, што нам нису све истине приступачне на емпиријски начин (стр. 28). Устаје с разлозима против антитезе Кантове: „свет нема почетка", коју је Кант основао на. рђаво унотребљеном нојму: „иразно" време, те и емпиријским путем долази до закључка, да свет није вечан, већ има свој почетак у времену (стр. 37). Сличним начином решава госи. Живановић и иитање: да ли је свет ограничен простором? — Доказавши наиме, да „простор" не може бити мерило свету, јер је то иојам који добијамо из самога света, те се по томе не сме преносити ван света — сузбија антитезу Контову, да је свет неограничен, бескрајан и вели: „пошто не можемо свет ни с чим упоредити, јер он нема свога мерила т. ј. мерило је сам себи, то се не може говорити ни о његовим границама — он само исиуњава иростор " (стр. 41). За овим прелази автор на питање: да ли свет мора имати свога узрока? После кратког, али јасног и тачног суђења о Кантову мишљењу о том — долази до иозитивног ресултата (стр. 44). „Бог" и „праузрок" су синомни, те доказује, да је идеја о Богу, као праузроку свега што постоји — у нама већ самом природом усађена. — Ту нарочито устаје нротив Шоненхауера, који на место Бога ставља своју апсолутну вољу и вели, да идеја о Богу није прирођена људском разуму, због иитања о праузроку света, морао се иодуже забавити доказивањем бића Божјег. Доказујући пак биће Божје, на основу у науци добро познатих доказа, а нарочато антолошког, космолошког и телеолошког — устаје против Кантове критике тих доказа (обзирући се при томе и на Шопенхауера), и на многим местима показује јасно и убедљиво неоснованост и ногрешност критике (стр. 52 — 80) те закључује: да свет није иос.тао сам од себе, веЛ је Божији створ, којега Бог иремудрогиЛу својом одржава вазда у најлеишој хармонији стр. 81. Приметити нам је још, да у почетку расправе автор говори о одношају Кантове и Шопенхауерове ФилосоФије према космолошким идејама у опће; о одношају ФилозоФије Шопенхауерове према Кантову идеализму (стр. 3 —18); а целу расправу завршује приказивањем и критиком Шопенхауерове догматике, по којој је апсолутно биће и последњи узрок свему: воља, а цео свет само маниФестација те воље (стр. 81-86). Расправа ова у опће лепо је нагшсана, теје нроникнута, према предмету расправљања, доста јасним и убедљивим доказима и здравпм суђењима, што све сведочи, да је автор њен потпуно и добро овладао иредметом расправе своје. Рад. М. Гр.

ЛИСТАК. Белешке из црквено-школског и просветног живота. У Митрополији Карловачкој. (Избор пароха). 10. јула о. г. обављен је у Велпким Бастајима у Пакрачкој дијецези избор пароха. Једногласно је изабран Ланта С. Ђикицки, спст. парох. поаоћнпк Пакрачки. (Слика „Благовештенски Сабор 1361. г.") Накладом нознатога подузетника г. Петра Николи%а у Загребу изашла је бојадисана слпка Благовештенског Сабора од 1861. г. Слику је пзрадио чувенп Дубровчанин слпкар Влахо Буковац. Слика је шпрока 95 ст. висока 63 ст., уоквирена је у финол позлаћеном оквиру, који је 13 ст. шпрок. Цена је слици 30 форината на оброчно отплаћиваље, а за готов новац 27 форината. Сваки купац слике добпја бесплатно на дар књигу: „Привилегије српског народа п рад Благовештенског сабора 1861". И досадање литографисане слике овога значајнога сабора нашега радо су виђене биле у српскпм домовнма, још радије бпће внђена ова бојадисана. Треба да је набави свака српска кућа, којој то бити може. Размишљајућп о предмету, којп је на Благовештенском Сабору расправљан, о оном што је пре тога сабора било и бивало, шта ли је после њега наступало п настало, а погледајући оне детиће и умнике, који су у том сабору збор зборили и реч водили, — пред том сликом Елаговештенског Сабора, Боже мој, колико би имали да кажемо! Кад не можемо све да кажемо, зар није боље да прећутимо све. Нека је хвала и сликару и накладнику, а нека је хвала и писцу Јови Адамовпћу; свакоме по његову труду п по његовој љубавп, којом се посла лаћао н крају га привео. — Л. У Далмацији. (Одликовааа) Њ. В. Краљ Србпје Александар I. благоизволео је одлпковати високопреосвештеног господпна епископа Задарског Дра Никодима Милаша орденом Св. Саве првог степена, а потпредседника Задарске православне конзисторије архимандрпта г. Доситеја Јови%а истим орденом трећега степена. Нове књиге. Привилегије срискога народа у Угарској и рад Благовештенског сабора 1861. Наппсао Јова АдамовиЛ. Шгампано трошком Петра НиколиЛа Загреб. Штамна Српске Штампарпје. 1902. Стр. VII. и 262. (са сликом Благовештенског Сабора, уз ознаку имена свпју чланова његових).