Srpski sion

СРПСКИ сион

Б р. 17.

да можемо са успехом водити и терати политику, водимо је и терајмо је тамо, где јој је место т. ј. у општинама поли тичним, у жупанмјским скупштинама, у земаљским и државним саборима, а оканимо се терати је по црквеним ошнтинама, по епархијским скупштинама, саборском одбору и народно-црквеном сабору. Ако нам је дакле стало до наше цркве, а до ње треба да нам је свима стало, јер еамо ће нас она одржати као народ, и само иреко више јерархиде и на народноцрквеном сабору у Угарској можемо као народ говорити и сматрати се за народ; онда нам ништа друго не преостаје, него да се сложимо са јерархијом, те да за,]еднички с њоме, иа основу јерархијског нринципа а у духу напредног времена удесимо нашу црквено-народну автономију, која не ће служити на добро и корист нојединцима и странкама, него самом нашем народу, који је жељан мира и коме треба мир на црквено-народном нољу, да узмогне једном и он одати се својим животним потребама. И да се шо постигне и да до тога дође, то је наша главна жеља и за љубав те жеље ми смо и до сада осуђивали све оно, што смо држали да је штетно тој жељи, а то ћемо чинити и у будуће. И као што смо до сада радо прихваћали туђе разлоге, ако су нас исти убедили, да смо у чему на погрешном путу, тако ћемо их исто и у будуће прихваћати. Ко се у овоме слаже, и ко осећа у себи снаге, да и с&м може томе што допринети, ми ћемо радо њихове радове примити, све ако се с њима у свему и не узбудемо слагали. Бистрењем и мењањем мисли и може се доћи до приближне истине и добра, при чему наравно треба да играју улогу разлози, а не софизми и грдње. Кад помислимо на данашње озбиљно време за све народе, а особито за наш овострани народ, за који се не само пема нико други да брине и не брине, него коме се све могуће препоне стављају његовом напредовању, на видимо, да поред свега тога, што се ево већ 34 године скоро ни о чему другоме по нашим политичним

листовима и не пише, до ли о нашим црквено-народним стварима, а да и не спомињемо оне силне одржане саборе који се тим питањима бавише, па ми дапашњим даном на свима пољима горе стојимо него што стојасмо 1869. године; заиста се срце српском родољубу мора цепати од жалости, кад се на то сети и на то иомисли. * Да ми данашњим даном у истини горе стојимо на свима пољима, но што стојасмо 1869. године, о томе не треба да се варамо. Од тог смо доба хиљадама ланаца изгубили, који одоше у туђинске руке већином у бесцење; од тог се доба и наш трговац и економ и обртник грдно задужио, мпоги и многи у лудо, без икакве нужде, а да и не спомињемо колико је наших првих кућа и по варошима и сесима пронало; од тог је доба завладао ио многим нашим општинама највећи немир, раздор и неред; назаренство отима маха на све стране; народна школа стоји нам горе, но гато је стојала 1868.; на просветном иољу нисмо скоро ни у чему нанре довали; врло смо мало добили ваљаних школских књига и за ниже и више школе, те и данас уче нам се гимназисте у Карловцима и из хрватских књига, а богослови иа писаних студија. И данас нам се књижари — издаваоци школских књига богате, у место да издавање свију школских књига узме у своју власност школски савет, која би му својина одмах ирве године донела чистих 20000 кр., за коју свошу гарантујемо, и која би се свота могла употробити на издржавање потребних школа. Како пак стојимо на политичном пољу, па које смо се и душом и телом одали, најбољи је доказ то, што у стотину српских села туђин је бележник, благајник, а да и не спомињемо, да од тојшко чисто српских изборних срезова, ил где су Срби у већини, у целој Угарској и Троједници једва један самосталан посланик нродре, дочим их је пре бивало но 20—30. А што смо до тога дошли, томе смо сами криви, јер за цело то дуго време, нисмо ништа друго ни радили, него терали морску политику и водили туђу бригу — светску,