Srpski sion

( 'тр 332.

СРПСКИ СИОН

Бк 12.

и оправдапе и српеко евештенство радосно поздравља тај први озбиљни корак, за који треба да се ангажују сви наши нротопрезвитерати, те да на својим зборовима приме што је већ усвојено, а допуне и предложе, што држе да је умесно и оиравдано, да на скушнтини свега свештенртва рад буде што потпунији и свестранији. Збор свештенства карловачког протопрезвитерата учинио је своје, а нема сумње, да ће и остало свештенство озбиљно схватити и пригрлити та^ покрет. Усвајамо сви потпуно закључке збора српскогсвегатенства карловачког протопрезвитерата. Но нека ми је уз то ипак дозвољено, да упозорим на овом месту у нрвом реду штовану гг. колеге самосталне вероучитеље на автономним и државним средњим, а такође и катихете на основним школама, а затим и одбор седморице, као и остале Факторе, који ће бити меродавни при донашању нове уредбе, на неке допуне оним закључпима свештеничког збора карловачког протопрезвитерата. На томе су збору донесени закључпи. који говоре о уређењу мировинске закладе само за парохвјско свештентво. 0 вероучитељима се ништа не говори. Дабогме, да смо сви далеко од тога, да то тумачимо као малициозност, него ће бити даје једини разлог томе тај, што на том збору није било ни једног вероучитеља, којега би присутност већ довољна била, да скрене пажњу збора и на ту страну. Заборавило се. Ради тога је потписани на збору свештенства вуковарског протопресвитерата, одржаном у Вуковару на трећи дан Духова т. г. предложио две допуне, које је збор једногласно и примио. На овом сам месту рад да изнесем те донуне пред шири круг и да их потање мотивишем, него што сам то тамо могао. Садржај прве допуне је: да се умоли високосл. Саборски Одбор, да при донашању нове уредбе прецизно нормира и одношај вероучитеља према мировинској уредби, а друге: да се вероучитељима при нрелазу у парохијску службу урачунају у мировину године, које су провели у катихетској служби. Мировинска уредба од 1892. год. §.

2. а1. 1. примила је у своју закладу и вероучитеље. То место овако гласи: ,Редовни су чланови (мировинске заоаде) српско православно сгетовео свепггеиство без разлике степена, стања и занимања". Кад су дакле сви свештеници без разлпке занимања члапови те закладе, овда су гу дабогме и вероучитељи. Морали су се и вероучитељи примити за чланове те мировинске закладе, јер многи вероучитељ прелази у парохијску службу, губи на тај начин право на државну мировину за своју жену и депу после своје смрти, ге се морало том уредбом побринути и за тај случај. Донашањем пак нове уредбе променио би се положај вероучитеља према мировинској заклади,јер би иова уредба одредила мировину и за свештеника, оседелог и изнемоглог у својој служби. При уредби од 1892. год. би удовица и деца вероучитељева имала право на мпровину и из државне мировинске закладе и закладе наше, јер јој то право зде и признаје се, пошто јој је супруг уплаћивао у обе закладе. Ако се пак оствари мировинска уредба и за свештенике-парохе, што би свакако било и оиравдано и неопходно потребно, онда настаје питање, како да се уреди одношај самосталних вероучитеља према тој будућој заклади. Вероучитељ, који доживи своју мировину, не може имати и потпуну мировину из свештеничке мировипске закладе, и ако је у њу уплаћивао исто, као и парохијски свештеник. Држимо, да не може имати дуплу мировину, јер од које ће га службе наше автономне власти решити, да му дозначе мировину из своје закладе ? Зато и не тражимо потпуну мировину за себе, али то свакако морамо чинити за своје удовице и децу, јер иначе нема смисла да плаћамо, а да од тога немамо никакве користи. Потиисаии је н. пр. досад уплатио исто толико у свештеничку мировинску закладу, колико и у земаљску, од које има и за себе и жену и децу мировину, иа је по себи јасно, да новац онај, уплаћени у нашу закладу, не може једноставно пропасти, иего мора донети неку корист, кад је већ плаћен. А исти је такав случај