Srpski sion

Б р. 12.

СРПСКИ сион

С тр. ЗВЗ.

и код сваког другог самосталног деФинитивног катихете, јер се од сваког тражи, да нре рукоположења свога уплати извесиу своту у мировинску закладу. Јасно је дакле, да удовица и деца вероучитељева морају имати и у иовој уредби исша ирава, као и удовице и деца иарохијског свешшенства, јер су њихови мужеви, односно очеви, имали и једпаке дужности ирема мировинској заклади као и иарохијско свештенство. Но да ли је право, да сам вероучитељ, који доживи доба своје мировине, нема од наше закладе ни пребијене потуре, и ако је уплаћивао сасвим исто; као и парохијски свештеник? — Дабогме, да није! Једнаке дужности — једнака и права, а ако се та права не могу уживатп у нотпуној мери, онда се мора наћи неки начнн, да се бар донекле могу уживати, колико је праведно и поштено. Ми изјављујемо, да не тражимо две пензије, али не можемо нристати ни на то, да ујз а својој личности уплаћујемо са свим бадава. Јер ако од нашег уплаћивања има користи само нагна жена и деца, онда би наше уплаћивање морало бити много мање, него оно парохијског свештенства. Ту би се морао наћи са свим други кључ за вероучитеље, него за парохијско свештенство, јер вероучитељ не би имао онакве благодати од те закладе, као парохијски свештеник, те није ираво ни да плаћају обојида једнако. Оваквом решењу би било на путу сил них сметњи. Млад човек ступа у катихетеку службу, па ни сам не зна, колико ће се у њој задржати. Хоће ли уплатити у нашу мировинску закладу потпуну своту, или само за своју, евентуално, удовицу и децу, иа да н. пр. после 15 година, кад нређе у мировинску службу, натовари себи и повишење основне главнице и приносе на њу за све дотадање године ? Тада би од своје катихетске службе имао само те рете и неугодности. Мора дакле за сваку евентуалност уплатити у мировинску закладу целу своту, као и нарохијски свештеник, да не дође некад у незгодан положај. Зато ми држимо, да има само један начин, да се та ствар праведно реши, а то је овај: Вероучитељ при својој ђакон-

ској хиротонији има унлатити у мировинску закладу онакву своту, као и парохијски свештепик и све нриносе као и он тачно уплаћивати, а кад доживи време мировине, има му се дати као годишња рента према његовој уплаћеној своти, нешто и мања од онакве, какву би му и други новчани заводи дали, мања наиме у толикој мери, што и после смрти његове његова удовица и сирочад уживају мировину. Но ношто је ово мировинска заклада, а не обични новчани завод, то би се могла и требала дати нотнуна рента, колику би давао новчани завод, јер иарохијски свештеник нрима уз исгу уплату и приносе много већу мировину, него што би била вероучитељева рента. То је ипак много мање нотраживање од мировинске закладе, али је нраво и оправдано, а ми због наведених узрока и не тражимо више. Кад вероучитељ после ВО година службовања добије државну мировину, он је у свештеничку закладу уплатио са основним улогом и годишњим приносима рачунајући, да тај капитал са интересом на интерес прогресивно расте, што се свакако мора рачунати — у најмању руку близу 2000 круна, а са највећим улогом и на 5000 круна, јер ко је уплатио у мировинску закладу 1200 круна основног улога, 3.1 30 година унлати само причоса још 2160 круна дакле 3360 круна само улога, а где је на то камата?! Уплатио је н. пр. 3500 К. После 30 година му припада рента (а не обичан интерес) на ту своту, како то дају и други новчани заводи, наравно према годинама, кад је почео унлаћивати, јер је мања рента, кад ко почне са 23. а већа кад се ночне са 35. годином живота, пошто се мења према добу живота и процент морталитета. Рачунска оиерација није тешка, јер сви новчапи заводи тако рачунају. Рента би ее одредила вероучитељу после 30 година катихетског службовања без обзира на број службовних година, који би се тражио за мировину парохијског свештенства, јер са навршеном 30. годином службе иде вероучитељ у мир. Жи дакле тражимо, да будемо ирема мировинској заклади ирошо улагачи, да