Srpski sion

О тр . 4 2.

СРПСКИ СИОб

В р. 16.

Б. Писмо, писато митрополиту Стевану Станковићу. IV. Ваша Екселенцие Милостивјејши Господине! Ја сам под К. 181. ове године молио В. Е., да рекурирате на Императора за звонење. Секретар ми на то одговара, да је боље, да ја рекурирам, нак ако не триумФирамо, онда ће В. Е.; јер, вели, ово ние свима публицирано, ние следователно дгауатеп цјеле наше цркве, а да (вели) Њиова Екселенциа рекурира, могло би то сљедствие бити, да се то занрешчение свуда распростре. — Ово је мене јако опечалило, и отчајнее мисли проходе чрез моју главу. Ово је уреждение јавно противу свободе религиозне, и тиче се све наше церкве; и оиет (ако је с Вашим договором писао) В. Е. сумњате, да ће те реузирати. Кад је тако, какову дакле будућност има церков наша здје ожидавати у ових державах австријских; мени се чини, никакову. От како сам у чин овај ступио, досада се нисам кајао, но по свој прилици, чини ми се, да ћу се кајати. Ја ово уреждение лагко могу от мене отбити сирјеч: да кажем, да ја не могу публиковати, докле се то свима не саобшчи за набљудение; ово сам казао, но знао сам, да канцеларија то не би хтела публицирати, и тјем надао сам ее да ће и дворниј воени совјет отстунити. Но ако јошче једанпут кажем, онда ће упователно и В. Е. дојти, и сеима, но онда ће може бити безплодно бити рекурирати. Зато, као што сам молио, мислим, да је боље, да В. Е. рекурира А11шз Г ј ОСО ако ли ћете Ви потом рекурирати, ако ја сирјеч ништа не получим, то молим да ме о том увјерите у долженственом одговору вашем, кога ја жељно ожидавам. — Жао ми је (искрено говорим) шго новаца неимам, а ја знам, како би онда отговорио, пак онда, што би би, — ако мислимо церков нашу бранити, то смо дужни готови бити, жертвовати се, — или главу приклонити и У1с1аз (Јаге тапиз. — Архиепископ је народ наш (ако и не сав) сјеме превео, и получили смо привилегие; кад се те привилегие

не пазе, шта дакле веже народ наш повратити се откуд су и дошли? Сваки дан искушавамо утјеененија, сад ЈисИсшп с!е1е§а!ит, сад заарешчение звонења и Б^г сами нека знао, шта јошче неће скоро дојти. — Сабор народни треба да рјеши о нашем здје битии или небитии под овом Формом и именом овим. За то треба да га ишчемо сви, као што сам ономад писао В. Е. Извинитев прочем, В. Е. умилњејше просим, што почесто у долженствена нисанија метнем приватно. Нису то приватна писма, но све готово долженствена у разних предметјех. От како сте В. Е. прекинули приватно ми гдјешто сообшчавати, од то доба пишем час секретару, час Сгојковићу и Архидјакону; иштем час пастирску, час Протокол визитацие каноническе, кога ми В. Е. нису хотјели официозно сообшчити, а молио сам јесенас. Примите — — — у Паашком 16. Априла 1841. нижајши Е. Јоановић с. р. В. Писма епископу вршачком а по том митрополиту и патријарху ЈосиФу Рајачићу. У. Ваше Преосвјашченство, високопочитаеми Госиодине! Примио сам ваше многоцјеное нисание, гдје ми нову годину честитати изволисте и њекаја сообшчити. Ја благодарим усрдњејше и учтивјејше, и равно вам свако шчастие желим, мир и благоденствие. — Обаче овај желаеми мир не даду људи безобразни, неразсудни и горди. Јучер сам читао нешто („Новине Сербске пештанске", число 11. 1842.). Онај Аића1г — М. П. — Милоша Поповића (кои је издао „Фрулицу" из Н. Сада, тако ја ногађам) без сумње ние без масла игуменова сочињен, али се то доказати не може, зато дакле нека то стои, — али је неразсудносг Г. Учредника, кои такове ствари ирима у новине, пак ајде нека би гдјекое хвалио, но друге нека не куди (т. ј. нека изостави оно, шго служи на безчестие), кои су поне јошче живи и о коих ние доказано, да су покужденија