Srpski sion

Стр. 300

СРПСКИ сион

Бр 11.

јеромонахов Гавријла сирјеч Комненића Бјеланскија иарохии администратора, Герасима Миљевића намјестника и Гервасиа Лазића в Дреновцје приставленаго, Герасим МиљевиЛ јако јеромонах чеетностију, вјежеством, епособностију, ревностију, трулољубием, смирением же и постом паче прочих отликовавшисја, у Братству своего толикое приобрјел повјерение, јако да он обшчими гласи соборње во игумена обшчежителнаго монастирја Пакри избран и наименован бист; изволиша Јего високопреосвјашченство избрание тое, и по тому что јеромонах Гаврил, на достоинство тое милостивјеше нудим, тое с благодарением отказав, избранаго брата своего Герасима препоручил, одобрити, потвердити и по даному о том поучевију и наставленију, како с Братством, монастирем, икономије]у и прочим домостроителству управљаги и поводитисја имат, по пропису и уставу православнија нашеја восточнија церкве давше јему жезл нравленија, во игумена приликоју сеју произвести. Дјелано јакоже горје.

Слово прашчателное в кон систоЈ)и алним сосједании дне 7. Марта 1828. в Пакрацје глаголакое Стефаном СтанковиНем, архимандритом ораховичким. Приопштио Д- РСмерт блаженија памјати епископа бу димскаго преосвјагачењејшаго Г. Дионисија Поповића, конец творит не точију дони нешњему девјатољетному епархии сеја пакрачко-славонијскија правленију и званију моему, но и причиноју бивает моего от вас и милија Славонии разлученија. Јего сирјеч високопревосходителство милостивјејши наш Г. Архиепископ и Митрополит о точном упразднених епархии нравлении архипастирски пекушчесја, за јеже и рог мој по нечосему возеести, благоволиша мене на новоупраздеенују епархију будимску за Администратора Јего императорскому величеству представити и послати, а временое епархии сеја надзирание между тјем*, јакоже из должественаго * У то је време владвка пакрачки Јосиф Оутник адиинистрирао арадску епархију. Уред.

их иисанија уразумјети можно Г. Јоси&у Рајачићу архимандриту Гомирскому, котораго аз високим благопомјанутаго Г. Арх. и Митр. именем преноручају, јеже јему достојнују чест и во всем нослушание точно отдајати, вручити и наложити. Јелико убо за меее по премногу утјешително јест, да аз незаслуженују толикују милост, благодат же и повјерение у високоиомјанутаго Господина от дне на ден умножајушчујусј обр]ести сподобихсја; јелико, глаголу, душеју и сердцем радујусја, видја себе милостију пастиреначалства нашего во престолни краљевства град примјешчаема, нревознесена же и отликована: толико от инија страни мисл и номишление, јеже удалитимисја из мјеста сего угоднаго, и здравију моему пробитачнаго — милаго сирјеч Пакраца и кра снија Славонии, в коеј полвих 19 љет пребиваја, красњејшее живота моего времја, младост моју снокојно проведох, и нечајано ниње оставити ми дом отца моего, милостивјејшаго Господина диецезана нашего, да и немошчи ми при посљедњем от него разлучении личное, за всја, јаже ми воздаде отеческаја благодаренија, принести благодарение, — мисл глагољу, јеже от вас пречестњејша Госиодо и Братие возљубленија, от вас искрених и њеких пријателеј, в дјељех же долженствених вјерних спомошчииков и мудрих совјетников моих разлучитисја, и лишитисја добраго и честнаго свјашченства нашего по болшеј части вјерних учеников моих — и к тому уже незрјети ми тој мирољубиви и кротки народ Славонијски и Вараждински, иже мја своеју љубовију и рједким ко особје моеј привержением до конца одолжи сија глагољу всја величајшују чувствителному сердцу моему задајут тугу. Девјатнадесјатное времја, кое во богоспасаемој епархии сеј пакрачко-славонијској безбједно нроведох, измежду дењми живота моего блажењејшими и радостњејшими счисљати буду; љубов же ваша нелицемјериа, и почитание к лицу моему отличное, пребудет в персјех моих незабвено во вјеки. Полно и крјенко увјерен, да всја дјела моја на закоње, нравдје и искрености осно-