Srpski sion

С тр . 334.

СРПСКИ СИОН

В р . 12.

њаштво, свештеници су упропаститељи, а не просветитељи народни, као што се то у данашње вријеме и јавно и дрско говори, и то од просвјетиних слуга, који јавно радеу школама, уче омладину нагпу, који за ирви и најглавнији посао свој сматрају, да чим стресу са себе универзитетеку прашину, растресају се уједно изобилном својом мудрошћу над црквом и вјером и непозвани. Религиозни јарам и религиозно ропство! Дакле наука и просвјета док су у заједници и љубави били са вјером, налазиле су се у роиству. Вјера и црква у ланце су спутали науку и нијесу јој дале, да слободно крила размахне. Ко нам то може историјски доказати ? Та прво знање и прву науку црпао је чојек из религије, и ако додуше не смијемо религију изједначавати са вулгарним зиањем, јер религиозно знање није исто, што и обично научно знање. По горњим ријечима и ударцима на религију изгледало би, да док је свијет религиозан, дотле лута у незнању, и наука је потребна, да га освијести и отргне од ропства таме. Но религија је била у сва времена велика социална моћ и сила, у почетцима повијести шта више најмоћнија чињеница образовања друштвенога живота. Најстарији морал и право односе се ка религиозним представама и обичајима. Религија освећује кућно огњиште, породице, племе, државу. Краљеви се ематрају као питомци божанства (код изабранога народа као изабраници и помазаници Божји по милости његовој). Религија је била од непрегледног значаја за образовање народа и цивилизацију. Она је духовна веза, која је дивља племена и хорде груписала у једну хар моничну заједницу, у којој чланови раде сви за једног, један за све. 2 И ко не зна поред довде наведенога, да и први почетци просвијећености и први основи књи жевности и умјетности леже у религији и њој имају захвалити за успјешно и брзо раширење? Што историја није забиљежила, сачувала је религија. Прве 9 Читај чланак про®есора Отона ПФлајдерера: 181 ЕеИ§шп Кг еш 81аа18У?езеп поЉ^ешИд ? (Цтзсћаи 14. бр. 1905.)

библиотеке, прва писменост сачувана је религијом. Да оставимо на страну остало. Погледа^мо само нас и нашу најближу околину. Од колике је важности била за словенске народе, њихову просвјету и књижевност, проповијед хришћанства свете браће, словенских апостола Ћирила и Методија на словенеком језику ? Не почињу ли историје књижевности свију еловенских народа своја извијешћа њиховим огромним трудима и књижевним радом, гдје словенским народима дају писмена, прве књиге, прву просвјету? Па хилендарски сад светога Саве и његових ученика, па зидање цркава и црквених задужбина, па подизање школа по манастирима, па ливење слова и штампање српских књига трудом српских калуђера (Макарије и Мардарије), па свагдашња готовост цркве и религије и дан данашњи заштићавати и потпомагати науку и просвјету; — зар је све то заслужило толику ерпску грдну незахвалност, да рођена српска дјеца онако неразумно суде о вјери и православљу, онако безобзирно раскидају са прошлошћу свога народа? Зар си, свети оче Саво, то заслужио од потомства твога ? И зар ћеш моћи примити славу из уста таквих потомака, који те недостојно славе и штују, не у цркви твојој, но на недостојим мјестима, на скуповима нечастивих и безбожних људи ? (Свршиће се).

Патријарх Јосиф Рајачић 0 одношају између патријарха и епископа. Д. Р. У погледу одношаја између патријарха и епархијских епискоца, упутио им је иод бр. М. 612. Јунија 21. 1858. следеће писмо: М. 612. Ваше Лрессвјашченство! Обичај јест влаотем, јеже поводом каковаго ни им сотворенаго нредложенија, касало се оно догматическаго или дисциилинарнога или јерархијческаго предмета или материе каковија права церковнаго или каковија каиги во училишча наша вводимија, от Нас мњенија сверху того поискати.