Srpski sion

кг'. 14

па би се само камате употребљавати могле на вамирење епископских дотација. Овгш начином осигурала би се већа страна тих дотација, и што би још фа лило, то би се из камата од досадањих главница и из других прихода народнога фонда намирити могло. Кад се то тако у живот приведе, онда не би било занрека ивјави, да је укинута епископска конвенција, сидоксија и сингелија. дочим се ова задња и онако већ из народнога фонда надокнађује. (Продужиће се.) \ /

Пред иконама у обновљеној саборној цркви новоеадекој. (Продужење.) Крштење Христово приказано Је погруживањем. Христос се налази до иаса у води скрстивши руке на ирсима, а Јован Крститељ корачио са обале једном ногом на камен, што се из воде помаља, и нагнувши се нружа десну руку у смеру да Христа ногрузи. 1евицои се ослања на високу иалицу, којој је на врху крст. Иза њих двојице лебди анђелска прилика са раширеним, широким убрусом. А над целом овом групом лебде: сасвим горе, у облаку, Бог Огац, а мало ниже слокш утв«ргкд«нТб — Св. Дух у виду голубијем. Ова икона, овака каква је, има своју историју. Нрема скици, шго ју је II. Јовановић поднео у своје време бачкој конзисторији на одобрење, крштење је требало бити ириказано са иоливањем. И ковзисторија балка, не обзирући се на већ коначно расправљено и решено питање баш у овом предмету (Види: Јована Вучковића: Пред иконом крстишеља Хрисшовог или цртица из иконографије. У Новом Саду. Штампарија А. Иајезића, 1891.), одобри скицу са свима гласовима нротив једног. Члан конзисторије, који је остао у мањини, нише нриватно уметни1{у и упозори га на учење цравославне цркве у погледу кршгавања. Иосле неког времена одговара уметник том члану, захваљује му на напомени и изјављује, да је проучивши ово питање нашао и сам, да скицу треба исправити. . . И гле! онога, чега се неки бојали, наиме неесшетичносши у ириказу погруживањем, нема ни близу. Лено и красно је то уметник извео и сваки, срдски оион 1905.

тр. 40 5.

који се нађе пред овом иконом, одмах види и разумева, какав се догађај приказује на њој. Многи црквени сликари, већ из врло раног доба, па и наши сриски сгављају на овој икони и аиђела (једног или више), да Исуса после излаза му из воде огрну чистим убрусом (чаршавом). Тај обичај, као што се види на овој икони, усвојио је и Паја Јовановић. По моме мишљењу ово је, силом натурено овој слици, јер се не оснива на казивању Ов. Писма (анђели му служаху тек носле, после 40-дневног поста и ђаволовог кушања — Мат. гл. 4. ст. 11.; Мар. гл. 1. ст. 13.). Осим тога крсница (шго би могло да значи онај бео чаршав), као знамење новог, чистог и светог живота, у кој,и се верни крштењем нрепородио, нема смисла код Исуса Христа, другог лица Свете Тројице, који се као Бог и без грехародио, и који се крштава, како еам рече Јовану Крстигељу, „јертако нам требаиенунити сваку нравду" (Мат. гл. 3., сг. 75.). Оа сликарске стране може се ово стављање анђела са убрусом иравдати само деашим груиисањем. Но ово се може иостићи и на други начин н. ир. каквим тропским дрветом или биљком на обали, или чим томе сличним. Иначе икона ова изазива у сваког, ко је види, и нризнање и хвалу. Ускрс Хрисшов приказан је овде на до» садашњи ошпте познати начин: У моменту, када је анђео одвалио камен (радња анђелска је овде врло живо приказана) узноси се ХриС10С у зрак. Оилна свеглост струји од њега кроз праскозорје и запањује стражаре, који у страху или нагли да беже или падају онесвешћени на земљу. . . И нехотице ми се нагурује уноређење ове Јовановићеве иконе се иконом Ускрса Христовог од Уроша Предића у гргетешкој цркви (познага већ нашем свету из „Календара Матице Сриске за 1904.", и књижице карловачких богословаца „Ускрс Господа нашег Исуса Христа", шго је штампана ове године у манастирској штампарији у Карловцима). И упоређење ово исиада код мене у корист Предићевог приказа. Ево зашго. Манифестације другог лица Овете Тројице свагда су мирне, благе и досчојансгвене. Најчуднија је ваљада Цреображење на Тавору, али ни о тој не говори Св. Писмо као о нечем силовитом: „и 28

сМоки сиОА