Srpski sion

С тр . 496.

стс&ж с<иО*

Б р . 17.

се смерно пред троганим телом тог њеног члана, који се у једној потауно неразвијеној надиовалној грани научној могао узвисити толико, да је постао заснивач и творац критичног правца у њепом обра> ђивању. У покојнику наука је имала евог одличног иредставника, колико по његовим научним радовима, још више због правца који је њим створегт у срнекој историограФији. Јер збир и вредност његових научних радова представљају један капитал, којим би се озбиљан научни ридник, што данас иде утрвеним путем, могао подичити и иосле тридесет година. Збир пак покојникових радова представља куд и камо већу вредност, кад се зна да су они резултат једне одлучне и мушки вођене борбе против заблуде у науци, против оног чиниоца што спутава људски дух и омета га да се слободно креће и развија, и што човека сиремна и орна за рад на науци иодвргава утицају нарочитих мотива, нарочитих обзира и нарочитих тенденција, који га неминовно одводе с пута истине, те једине сврхе науке. Јер ночетак рада монаха Илариона пада управо у доба када су у мишљењу о задацима и о путовима, којима треба ићи и постићи прве у обрађивању отачаствене историје. владале заблуде, и када се од историје, као једне научне гране, тражило да послужи свему пре него једној јединој свр;;и науке: истини; а даљи рад аркимандрита Илариона јесте резултат борбе са заблудама, борбе у коју је покојник ступио еам да се бори са многобројним иротивницима, љуте борбе у којој нротивник противника није штедео, жучне борбе, које у место да га је сломила, крепила га је, загревала, соколила и одушевљавала; то је резултат оне борбе, која је собом донела читав низ одличних радова покојнога Илариона, радова одличних по научним резултатима, који су научном исиигивању даии нов, ранијем потауно супротан иравац, и створили основ за рад на научном образовању Иеторије Српског Народа. Зато збир покојникових историјских радова и успех у борби са заблудама у

науци представљају највећу добит у српској историји. А заслуга за то припада оном темггераменту, оној спреми и оној јединственој одлучности што их је архимандрит Иларион показао у љутој борби, тим елементима, који су му дали моћи да задаје снажне и одбије многе ударце, да се у борби јуначки држи и да је изведе до краја, те да данесе ретку срећу што је доказују научници: да за свог живота и својим очима види победу идеје за коју се целог века борио. Пред трошним телом без душе тог великог српског борца за научну истину, пред трошним телом нобедиоца у борби са заблудама, које су ометале развитак српске историографије, и пре него се у мрачну раку спусте земни остаци члана Српске Краљевске Академије и једног од најдостојнијих представника срнске науке, ми се искрено поклањамо молећи се искрено Господу за покој душе њогове. Нека је мир телу његову! Нека му је вечна слава у Српству! Други је говорио г. Тихомир ОстојиЛ, проФесор новосадске гимназије и члан књижевног одељења Матице српске у име књижевног одељења, и рекао је: „Матица Српска оплакује данас губитак једног од својих најврснијих чланова. Спуштамо ево у гробницу на вечити починак земне остатке онога, који је био украс и понос Књижевнога Одељења. Ако је до тога, да пустимо срцу на вољу, треба да закукамо, да се до неба чује, јер за навек између нас оде један од најбољих. Имали бисмо разлог да горко јадикујемо, јер српска наука нема много таких. Али Српски Народ мало разбира за архимандрита гргетешког Илариона, још мање зна за Јована Руварца. Представници Српског Народа су дошли на овај тужни збор да одаду последњу иошту оштроумном испитивачу српске историје и духовитоме иисцу. Нека нариче за Јованом Руварцем његова својта, нека жали за добрим старешином братство гргетешко они су изгубили оно, што се не може накнадити. Српски је Народ изгубио једнога од својих најдаровитијих синова; али се на-