Srpski sion

СРПО КИ сиоа !'тр. 497.

Б р. 11

род, док је здрав и чио, сам из себе занавља. И то нам је увек утеха при оваким големим губицима. Оно што од овога самртника принадаше евојти и пријатељима, то је данас за навек изгубљено, и ко је имао дела у том, нека лије троструке сузе; али оно што од њега народу иринада, његов научни и књижевни рад то остаје, и оегаће и онда, када се ово трошно тело, што га овде полажемо, буде давно претворило у ирах и пепео, остаће у ризници народне култур^ док је народа. И .то нека нас теши у овом тешком часу. И ја, као посланик нашег најстаријег културног и кн.ижевног друштва и као представник Српског Народа, не ћу да наричем овде, те да рођацима, нријатељима и познаницима још више раздирем рану, коју им је неумитна смрт задала. Ја хоћу да тешим, ја се усуђујем наочиглед ове слике смрти да нодсетим на живот. Да, бескра.јно је добротворан и спасоносан рад великих духова. Животворан нринцип је покретао и рад нашег дичног покојника. Истина се зове тај животворни принцип. Тражење и сазнање истине, то је основа нрогреса и хумане културе. Она друштва кија свесно и ноштено траже истину, која се ње не боје, него и срцем и душом приањају уз њу, та друшгва напредују. Тешко народу, који робују несвесној лажи, него и само нредрасуди Тешко народима, који се боје отворено стати у службу истини, а у иоти мих, који се устежу огласити рат лажи и предра суди. Таки народи су осуђени на смрт. Јер сва борба и нојединаца, и друштава, и народа, сва напрезања толико светлих умова у исгорији човечје културе иду за тим, да открију и познају истину и само колико у том успеше, може бити говора о прогресу друштва. Успех у откривању истине и нобеђивању заблуда и предрасуда, зове се прогрес. И наш дични покојеик је био један од најнеустрашнијих бораца за истину. Он је у нашој науци изразита личност, књижевнички карактер врло оштрих црта, представик јасно одређеног правца. Он је имао ванредан таленат да у подручју своје науке открива истину и да сузбија и побија

све што смета откривању и познању истине. Многи су његов рад звали рушењем. Јесте, оа је рушио, без милости је рушио, али је рушио оно, што је после дугих, неуморних и дуб жих студија пронашао да је нетачно и неистинито. Ом је имао смелости да обори идоле многих, али је то чинио не зато, што је волео само да руши и обара, него што је био уверен у научну ништавост тих морала и што је хтео да Српству да место лажних идола, животворну веру у истину. Он је дакле рушио овештано и застарело, да гради ново и чврсто. Његов дух се отимао и продирао — подстицан сетном и неодољивом тежњом за истином — кроз магле и блудње „митарства". И што је више опажао, како наше друштво има мало смисла за истину, колико је не само иј затуцнности, него и из тврдоглавсгва волело предрасуде, колико од лажног стида или кукавичлука често није смело да иогледа истини у очи, тим је његов израз био оштрији, а нападај смелији и очајнији . . . Истина је велаки принцин нашега живота, а овај самртник је био неустрашен борац за истину. У том је његова величина, и на то вас подсећам у овом тешком часу. И с.тога кликнимо на овом растанку с њим: „Нека је лака црна земља телу Илариона Руварца, а духу његову, који је неуморно тражио иетину: нека је слава и вечити живот у Српском Народу ! Трећи је говорио г. Радивоје Врховац унравитељ карловачке гимназије, и рекао је: „И гимназија Карловачка шаље Ти тужни поздрав свој, велики покојниче! Уцвељена је над одром Твојим, и тешко осећа губигак свој у Теби; али колико је тугом и болом обузета, толико је и тужно поносита у часу овом, кад се дела Твоја мере и оцењују, кад сви веле, да живот Твој није био празан роду твоме, за што си се Ти толико бринуо и свима нама оставио редак нример — како се мучним радом на пољу ерпске науке стичу истинске заслуге у народу своме. Поносита је наша гимназија, што Те је као свога ученика одњихала на својим недрима, па Ти пр«и