Srpski sion

В«.. 12

СРПСКМ сжон

1јхг. 341.

сказаиаго мон. Раковици во монастир сеј, зовоми Велика Ремета јешче года 1739. нреселилосја, и с пами, јакоже из приданаго благоутробној Граматје нисанија •/. •/. јавствует, сојединилосја, и таким образом нринесенаја сјемо тјемже братством горјехвалнаја високаја Грамата во притјажание сего монастирја пришла. — Окретности нашја пепозвољали нам от онаго времене до днес високоју сеју Милостију великаго онаго и незабвенаго Рачитеља православнија вјери нашеја иолзоватисја; и того ради лишенш м сеја помошчи, аки главњејшаго иногда источника субсистенции нашеја, Монастир сеј в крајнее убожество и скудост впал тако, да уже недалече от пропасти отстоит. — Уразумјевше ииње, что В. В. сјуду путешествуете, а слишавше отдавна } же кољ велија ревности ко благочестију и Нравославној вјерје преисполнени јесте, осмјелихомсја к великому благоутробију Вашему, аки синове православнија восточнијн церкве всепокорњејше припасти, просвјашче, что би нам по оному всехвалному благовјерију которим вси великија Росии Государи всегда едушевлени били, милостини иодарити и тјем убоги Монастир сеј из пропасги изторгнуги благоутробно извољели. В В. Реметје дне 7. Декемврија 1845. богомолец и вгумеп Јоан со братством Истог је дана унутио игуман Јован прошеније и на свјатјејши правителствујушчи Синод, к)је гласи: Свјатјејши Правителствујушчи Синод! Как из прилежашчаго здје нокорњејшаго на Јего Величество великоможњејшаго Государја Николаја управљенаго Прошенија нашего, и прикљученија тому во аутентическој копии Грамати Петра Алексијевића великаго иногда Императора и Самодержца всех Росианов увидјети може, братија монасгирја Сербскаго Раковици, имјела високое дозволение во Державах благочестивија Росии милостини совокуиљати, которој ови пе тољко одержание но и благоукрашение свого д >му всегда восписовали. Нашествием обаче иноплемеников, љутих врагов Христијанских турков,

цјелое братство сказанаго монастирја Раковици, в сеј наш Монастир зовоми велика Ремета, јешче года 1739. переселилосја, и с нами, как из приданаго благоутробној Грамотје иреписи .|* условија јавствует, сојединилосја, и такам образом принесенаја сјемо горехваљенаја високаја Грамота во притјажание сего нашего Мопастирја пријшла. Соединением таким ие тољко воздвигли ми великољеннују церков и келејное четвероуголное здание, но и благоукрасили ти}а зданија тако, что православни наш Народ утјехи духовнија в них искал и обрјетал всегда со задоволствием духовним. Окрестност обаче нашја — непозвољали нам от онаго времене до сего часа високоју сеју милостију великаго онаго и незабвенаго Государја, и Рачитеља нравославнија нашеја вјери пољзоватисја, а тјем лише нием милостини, лишилсја свјатаја обитељ наша однаго главњејшаго источника субскстенцији своеја и тако церков и келејпаја зданија, котораја велика сушче, великија реиарации требоваху, а скудост обители н4шеја непозвољаше нам такија репарациИ предвзимати, ибо предвзјатое дјело ко концу привести не могли би, от иравосла^Ј® пашего Народа окрест обитајушчагб, аки скудост всјакују с нами вкупје терпјашчаго, никакија помошчи неи& ушче, в тољ жалостное состојание при шла, јако кров церкве, и кули либо звоница вес уже изгаил, и самија стјени различним погодам времене изложени сушче разсјелисја, и жељезними тољко шипками свјазани от паденија храњатсуа, равње же и келејное здание от триех стран не тољко никакг ваго крова неимјеет, но и стјени того к иаденију клоњатсја, с однија тољко страни двје-три келии находјатсја, в которих за малое јешче времја глави подклонити возможем, во кратцје да, обитељ наша тепер в тољ жалостном состојании находитсја, что приходјашчи сјемо православни наш Народ в мјесто утјехи душевнија, которија ишчег, обрјетает бољезн, ибо с горестију духа, огорчением сердца и душнвпим собољезнованием сбгљадајут ју, и немогиј крајнему убожеству нашему сам помошчи, со воздиханием неутјешен отсјуду возврашчаетсја.