Srpski sion

Б р . 14.

СРИСКК

Сст. 401.

ћена. На слици је видно 6 примитивно израђених лица. Она је окружена правилном кружном цртом. Око слике је изрезан натпис доста лепим испупченим минејским словииа: 4- с ' и печатћ л*онастира коЋан1И ХР' 11 ' 1 какедше стеи кгоридце : Озго има заоис: георг. 2.) Други је од сребра, потнуно округао. Озго има мали дршчић, који се може савијати. И на њему се налази слика ваведенија али примитивнија од оне на првом. И на тој слици има трага од неког храма и неких лица, али све то није чисто израђено. Овај је мало већи од првог, мери 50 тт. у пречнику. Слика ваведеннја је уоквирена двоструком кружном цртом, али не правилно изведеном. Око слике је мало ситнијим доста лепим и укусним словпма исечен овај натпис: + сиа печат /ионагпрд еоЋ(»на вкведниа престие влдчце нлше Бце. Оба су печата стара. Нема додуше године њихова постачка, али слова, правопис, израда, све еведочи, да су доиста врло стари. Сребрни ће, чини ми се, бити старији от тучаног. Јамачно ће ово бити први печати овога манастира. Мислим, да старијег од њих нема. Откуда ови печати у Манасаји? На питање ту је и одговор: донео их собом игуман Мирон Ђорђевић, кад је дошао у Манасију. Као игуман ковиљски био је он и управитељ ман. Вођана, па је лако могао доћи до њих. Зашто их је донео овамо, то не знам, а валда није ни он сам знао; а да их је баш он донео, причао ми је сам, кад сам био у Манасији (4 јула 1902. год.) Ја сам искао те печате, да их понесем и вратим тамо, од куда су и узети. Најире ми их је обећао, а после, кад сам од њега полазио, изговорио ми се речма: „нека их, понећу их сам, и онако ћу ускоро ићи у Бачку". Но на том Је обећању и остало. Ја позитивно знам, да о. Мирон од то доба није долазио у наше крајеве. А не верујем ни да му је пало на намет да печате ма којим начином Бођану новрати. Унрава ман. Бођана требала би да их или милом или силом добави, ако их до данас добила није. Ако су они још у манастиру Манасији, лако ће их бити ОРПОКИ СИОН 1906.

отуд добавити посредовањем високопреосвгосподина митрополита београдског Димио трија. Ако ли их је о. Мирон собом поне из Манасије, ваља их гражити од њега; н узда ли их лепим, ваља употребити пото њ мере. Печати тек нису његова својипа! Осек, о Видов-дану. Л. БогдановиИ

Ј1 е т о п и е етарца игумана хоповеког Ћирила. Д. Р. У 20. бр. о. л. за 1904. ми смо на* вели „Житије св. Теодора Тирона", што га је сиисао 1721. у манастиру Хонову старац Ћирило, игуман хоповски. Овде доносимо и Ћирилов летопис, који се налази у оној истој књижици. у којој се налази и житије Теодорово. Нешто је из овог летописа навео Ила« рион у својој књижици: „0 пећским патријарсима" Задар 1888. на стр. 91—2. и у „Гласнику" ХХШ. Сам летопис Ћирилов гласи: Сказапие в кратце о крешчени славено србскаго народа. Блгари прежде приеше светое креш« чение, но блгари но л лет приеше Србли св. крешчение от царствујушчаго града грчасваго закона. но кршчених Србли не= имушче своим езиком Епископов и свешчеников но грчасци Енископи и свешченици беху правешче србским землиами и народом. Срближе неимушче писмеп своим ези ком, но ешче некршченим сушчем резаху нека древета рекше рабоше. и броиаху по ним шапшчушче са нрозеванием. По кршчени же светем ваздбиже васесилни бог Славеном и Србљем и васем иже от аФета сушчим племенем, преизешчна фи лосоФа именем Кирала Епископа, тоиже философ божим произвољением саставив буквар славеном, србљем, блгаром, хрватом, москалом и иним езиком от аФетова колена бившим. почто бо език наш славан и простран ест. Пишет ва светем Еваггели от три езика бист написане тигле на распетии христовем от пилата: евреиски, грчаски и латин28