Srpski sion

с*р. 140.

СРПСЕИ СЈИОН

Б*. 9.

У писму од 16. Апр. 1882. рече му: Господин Прото, Драги ПриЈатељу ! Писмо прочитао сам један пут и знам, да сам прочитавши исто био на час умирен и ублажен. Почитовао сам вас као поштена, смерна и мудра чов> ка, ал у писму, коју вам је љубав ваша према мени диктирала, стали сте на висину до које се ја узнети не могу — и срдим се и љутим се на самог себе, што не могу да се асним саветом вашим, што немам у себи те јачине духа, да се узнесем на ту висину, на коју ви стојите. Не, не, нисам створен да освајам ни градове, ни положаје, ни срца: па кад нисам, што се мучим и што ме муче. Окајани аз человјек! Кто мја избавит? Од кад сам овде, ја не живим обичним, природним нормалним животом, јер ми је сав живот сановит; укочила се, смрзла се душа у мени, те не ради друго, нити може друго што радити, но само сања — сања и трза се иза сна. А укочила се за то, што нисам у свом елементу, што сам се нашао на месту где ми није место. Као психолог знаћете, шта је то не бити у свом елементу, знаћете, какве су то муке које онај трпи, који није у свом елементу: то су муке паклене, које се тим већма осећају, што је човек могао простим „нећу" изкопрцати се, те не доћи на место ово мученија. Други би се брзо навикао и може бити осећао се сретним, али ја се не могу навикнути: ја нисам и не идем у ред амфибија, већ или морам бити у свом елементу, или пропасти. „Па пропадни. кад ниси за живот!", може ми се с правом рећи. Нек цео свет, нек сва „лже" братија моја, па нек и рођена браћа моја тако рекну, и разљућено узвикну, само ви немојте, само се ви сажалите и немојте ме осудити. Текшо оном кога жале, то знам, па зато и немарим шта ће други рећи о мени, али ми је стало до тога, да је-

дини мој пријатељ, кога сам у Карловци, гди сам постао овакав какав сам, — да ме ви неосудите као малодушна човека. Светујете ми, да читам Путннина. Е мој добри саветниче! Кад би ја чичитати могао! Могу да читам овдешње „]1|Оса1 ћ]Шег-е ц , а ма за озбиљан рад нисам. И тако гине и изчезава духовни живот, а вегетативни јача и расте. Праштајући се од вас, не могу вам не казати, да би се на ново родио, кад би ви били овде; уз вас би се чини ми се подигао и усправио, јер то ме највише и убија, што немам овде никога, ама баш никога, присуство ваше може колико толико заменити писмо ваше. Пишите ми дакле и с молбом завршујем, љубећи вас Иларион. У писму од 21. Априла 1882. рече: Високопоштовани Господине и Оче Прото! Дуго је лежало писмо ваше неотво рено предамном; бојао сам се, предосећао сам, да ћу морати с Фарбом, да морам приклонити горду вију „2иг 6епегаЊешТе". Напослетку сам се окуражио и отворио писмо и премда нисам почео читати с почетка — тек сам писмо прочитао и чисто би вас од радости пољубио, што ме некако принудисте и дадосте прилику да вама бар одкријем, што ми је, шта ме мучи и одашта презам. Ви сте по годинама и према мени јошт млад човек, ал вас за тако зрелог у духовном животу држим, да се не стидим пред вама као Духовником своим без сваког цифрања исповедити своју немоћ, казати вам шкрупуле своје, открити вам, са шта сам бедан. Исповест ће бити кратка, — та ви сте се већ досетили и погодили шта ме мучи. Ја незнам, да ли сам и вама кад рекао, али знам да сам многим својим пријатељима неким поводом казао, даја нисам за Епископа. И кад сам год то рекао, било је то речено у највећој збиљи. Но ником нисам исповедио, нити сам имао повода исповедати, за што се не