Srpski sion

Бр. 9,

огасКи сион

Стр 141.

осећам способним за Епископа. Вама ћу оче прото казати за што нисам за Епископа у обште, а особито у данашње време и уобште у данашњим околностима. Нисам за Епископа, што немам способности нужне, што ми оскудјевају главна, то јест такова својства, без коих је Епископ најбједније створење. Ја нисам учителан, а тиме сам казао све; ја неумем даље заповедати, а ко те не уме, није за Епископа; немам никакве енергије и жилавости; непознајем свет, непрактичан сам, сплетен, шепртља и ужасно једностран и т. д., једном речи такав човек, који абсолутно није за какво Достоиство, а најмање за Епископа. У свести тој свога недостоинства и то не од јучер, већ од десетак година —, нисам ни мислио, нити сам као поштен човек могао мислити на Епископство. Но мислио ја немислио, — ал мисле други. Мисле прво моја браћа и род мој, који као што је наравно желе, да постанем Егшскоп; мисле моји пријатељи и знанци, који то исто желе; мисле може бити бар двојица међу пр. Епископима, који при свем том, што Глава не мисли — ради би били, да ми припомогну до епископства. Па свима тима казати, пред њима признати, да ниси за Епископа, да си за звање просто и у сваком погледу неспособан! А казати, то морам а то признати морам, ако нећу да згрешим против Духа светог, који би се — ал не, Дух свети и благи не свети се — ал би се на мени осветило, ако би се избезумио и у случају, да на мене жребије падне, примио се службе за коју абсолутно нисам. Оче и Пријатељу! У животу свом трудио сам се да будем истинит, у ко лико то у лажљивом овом свету и веку може бити. Нисам се истицао, нисам се хвалио и хвастао, нисам се издавао за оно, што нисам; само то сам фалио, што пре десет година нисам иступио из овог реда у ком сам, што се нисам са свим повукао у манастир или оставио га па се у свету мучио. Ал и у том ће ме извинити онај, који зна. да ја нисам за свет!

За сада јошт држи ме надежда, да Глава (Герман) не ће мене ни предложити за Епископа. И то би било најбоље по мене, јер је с најмање срамоте. Али ако Га пријатељи склоне, да и мене предложи — е онда морао бих се или примити, те бити и служити на поругу, на срамоту своју и цркве и уз све то служење трпети паклене муке, или се одрећи признавши, да нисам способан за епископско звање, али тиме опечалити и осрамотити своје и себе општем презору изложити, и сам себи пресуду на моралну смрт подписати. Презрен и заборављен оћу л' моћи издржати у свету — с чистом свести. Мислио сам дуго и размишљао, па сам дошао до тога, да је ипак најбоље т§епие ез! Га1еп; треба бити истинит, а за друго како Бог да. Сад знате шта ме тишти, шта ме мучи. Као што видите, катастрофа се приближује. Држим вас за свог пријатеља — но после ове исповести, не рачунам на ваше пријатељство, већ мислим да као Духовник можете порадити да не дође до катастроФе — а то би могли учинити, ако би хтели Госп. Епископу Живковићу, који ми је био уЕек благонаклоњен, наговестити, о моме стању, о мојој резолуцији. Племенит сте, а мудар сте, а и Господ ће вас умуцрити да душу спасете бедном Илариону. У писму од 24. Апр. 1882. рече му: Многопоштовани Пријатељу! Господин Горњокарловачки биће у Карловци тек 3.|15. или 4.'16. Маја пре не. И ја сам наумио скочити почетком Маја нашег тамо у Срем, и гледаћу морам гледати да се с вама састанем. Донде молим вас не спомињите о мени ни с ким. Ужасмо ми је овде несносно. Гог1! Гог<:! ма куд! ваш љубећи вас Иларион.