Srpski tehnički list

— 150 —

дођу, какви су да су — а одабрани извесно неће доћи — добиће у Дирекцији положаје инжењера са добрим платама и још бољим додацима, п ако ни десети од њих неће знати зрпски језик. Међутим, када се Дирекцији понуди домаћи техничар, само ако нема одличну сведоџбу (сада и не постоје сведоџбе него дипломеј, Дирекција му нуди место цртача са бедном платом од 60 динара месечно и још бељднијим додатком од 90 динара за рад на терену, 5 има цртача са 150 дин. месечне плате, који ни у коме случају не могу радити оно, што може један свршени техничар, јер немају те творијске спрем ни знања. | | ;

За тих 5 динара дневне лаграде тражи се од свршеног техничара да ради на терену 12—16 часова дневно, да о сопственом трошку прелази често пута са једнога краја деонице на други (15 до 20 км) и кад се узме у рачун колико на таквоме послу мора поцепати обуће и одела, колико кошта живот у таквим ванредним приликама и околностима, где се околина труди да што више очерупа, онда тај јадник заиста не зна за што ради, јер ни вит не може бити а пада од умора. Наше социјалисте израчунале су, да је једноме раднику потребно најмање 5 динара дневно да у нормалним приликама живи скромно и пристојно. По појмовима надлежних за једнога свршеног техничара довољно је и 2 динара дневно, и ако се мора бити чисто и пристојно одевен и обувен, јер ће га иначе избацити из. канцеларије.

Узгред да напоменемо и то, да су ђаци земљомерске школе (1891. године) као ђаци са УГ разреда средње школе и једном годином земљомерске школе имали 5 динара дневно за, рад на терену, а који су били бољи по 6 па и 7 динара дневно. Дпрекција је наше свршене техничаре, који немају одличан успех, ставила иза ђака земљомерске школе. Да ли се ово да чиме правдатиг

Има их који ову неправду увиђају и прећутно признају, али нико до сада ни малићем не мрдну, да потражи начина и могућности да то поправи. У своје време направљен је пе један забо тогфаје да се учини појединцима, а када треба учинити услугу и струци и држави, која својим понашањем растерује домаће техничаре а доводи странце, онда се то никога не тиче,

Колико да се не заборави поменућемо нека факта, а ко има уши да чује, нека чује; ко има очи да види нека види,

Закон је признавао квалификацију инжењера и без државнога испита на основу десето-годишње праксе.

Подинжењери без испита постају контро-

лори, за тим виши контролори па и начел-

ници. А они са државним испитом 2 Економи ускачу у „инжењере са.бољом

платом од својих школских другова.

Ђаци земљоделско - шумарске школе

(која није имала ни ранг средње школе)

"постају „шумарски инжењери «

„Министарство Грађевина штампа „Годишњак“, у који уноси само стручну спрему на страни, што је неки букварац или богослов провео 2—38 месеца на страни, и опда тај може бити богослов, који је-можда шеф одељења кроз које пролази #—5 милиона динара, годишње има стручну спрему — јер је био на страни два три месеца, за које време можда није ни језик научио, а један

· инжењер, који је свршио факултет у Србији,

положио државни испит, тај нема стручне спреме, бар тако, вели тај Фамозни » Годишњак. « МЗ

Да ли је све ово било потребно у тнтересу државе и општем иди интересу појединаца.

Ми признајемо држави право, да тражи што јефтинију радну снагу и што јачу спрему, али нас вређа и никако се не можемо сложити с тим, да закон брани једноме свршеном техничару, да у државну

службу може ући као указни чиновник и то.

у толико пре, што то закон не брани ни једном ш олованом човеку, а нарочито са универзитетском спремом. Али ето, Србија то својим техничарима брани већ 40 и више година, и ако они то најмање заслужују, јер не може нико порећи, да су техничке студије ' скопчане са највише жртава ип напора умних, Физичких и материјалних. Данас Србија од својих техн :чара тражи жртве и напоре, тражи енергичан и плодан рад, тражи 10 часова рада у канцеларији 14—16 часова дневнога рада на терену и инжењери радо приносе ту жртву, појимајићи и увиђајући од колике ће то користи бити по државу и народ. За то је право, да им држава то накнади бар признањем, незнатном жртвом, једним законским тумачењем, да свршени техничари са наше школе „ огу одмах ући у државну службу као указни подинжењери. Закон, који тражи од техничара одличну спрему, донесен је онда, када је технички

_ Факултет имао само један општи одсек, али

од онога дана, када је технички Факултет добио три одсека: инжењерски, архитектонски и машински требало је укинути и ту законску одредбу или је бар протумачити, За то се на првоме месту требао заузети технички факултет. Што није учињено онда, треба учинити сада још и за то,и у толико