Srpski tehnički list

— 281 —

Железница ослобођавајући се од невоље, која је данас као мора дави. Та невоља долази отуда, што, немајући никаквог стручно спремног персонала за послове при грађењу, одржавању и експлоатацији својих пруга Дирекција није могла у правилима за постављање таких службеника тражити за њих никакав ценз об;азовања и постављала је на та места људе, које је она узгред и колико толико спремапа. Но поред тих људи, по препоруци већином и других људи од утицаја, без готребе а често пута и на очевидну штету послова увукла су сеу послед-

народних госланика, а затим

ње време у њену службу нарочито при грађењу нових железница маса других без икакве способности и подобности за рад на железницама. Не само да је тиме оптеретила свој буџет издацима на излишан персонал, што јој се свуда у јавности у грех приписује, него још већу штету Дирекција чини тиме што деградира знање и спрему, ствара хаос и пометњу међу службеницима, и изазива бескрајне расправе, жалбе, тужбе, подметања, кплеветања и Тт.д

То зло, и ако се у нашим приликама неда сасвим избећи моћи ће се бар свести на много мању меру, кад Дирекција буде у стању, да за своје службенихе тражи извесно стручно образовање, што до сад није био случај. Гада ће бити спречено да у њену службу улазе они, који су као шкарт избачени из војне или грађанске службе и који помоћу својих рођака или партиских људи налази ухљебија у Дире цији, у којој је за њих најмање места.

Надамо се да ће Дирекција Железница, увиђајући крајњу потребу, без оклевања приступити раду на спремању свога персонапа и да је у томе неће омести наше обично упорство, да послушамо савет са стране, а у толико пре, што овај средине.

предлог истиче из њене

Министарство Грађевина, коме су исто тако, макар и у мањем броју, потребни људи са средњом струч: ном спремом, требало би да у стварању таке школе помогне Дирекцију, а за сад да и само избере повећи број питомаца за Андоновића Академију.

Јула 1908. г. Б. 7

Прг шина у Београду

израда стаза на шете лиштима.

Познато је колико Београд за време сушних а нарочито ветровитих дана пати од прашине. Узрок нагомилавању силне прашине по улицама, коју нису у стању да савлала'у ни спштина ни ми грађани непрестаним чишћењем и поливањем јесте двојак. На првом месту рђаво одржавани друмови у непосредној близини Београда: Вишњички, Смедеревски Крагујевачки и Остружнички

чине неисцрпан извор прашине којом се Београд снабде ва једино срество да се Београд сачува од те прашине било би погизање једног довољно широког, шумом засађеног венца по рејонској линији Београда. Наравна ствар, да се на тако што не може ни мислити све док наши политичари не буду стекли уверење, ла непрестано проширивање рејонских граница сразмерно веома слабо насељеног и изиданог Београда није једини пут и начин да се придбијају присталице за ову или ону политичку групу. Други извори прашине леже у самом рејону Београда. Њих има повише, Тако нпр. ми смо стовариште грађе и песка на савској обали привукли тако рећи у само срце Београда, како би околне улице могли што боље да снабдевамо прашином, а преко лета да масу Београђана, која хита да се у савским купатилима освежи и опере. формално задавимо прашином и пре и после купања! Немајући никаквих грађевинско полицијских прописа за конструкцију кола, којима се транспортује песак, земља и т. д. ми нашим расклиматаним и непотпуно таљигама – сејемо прашину и земљу по београдским улицама. Да наведемо само један пример. Писац ових редова пре кратког времена мерио је дуж целе Скопљанске упице један слој земље и прашине дебео просечно 6-8 см. који је истрешен готово искључиво из копа, што су вукла земљу из темеља једне по простору, тако незнатне грађевине, као што је она што се подиже до Хотел

затвореним

„Москве“

Најзад изгледа, да се и сама општина стара да у Београду ствара изворе прашине. Израда саних делова улица ка самим Теразијама сваксјако не би општини требало да послужи у будуће као углед за модерну калдрму. још у већој мери општина би требало да обрати пажњу на израду стаза у градским шеталиштима, скверовима и игралиштима и т. д.

макадами-

који су усљед своје примитивне израде такође једгн од сталних извора прашине у Београду. Намера је да на овом месту обратимо пажњу само на наше најглавније и највеће шеталиште — Калимегдан, а оно што будемо о њему рекли важи и за сва остала "шеталишта, скверове и т. д. још у јачој мери.

Као што рекосмо израда стаза на шеталиштима веома је примитивна. По једном слоју туцаника од камена или цигаља разастре се дебљи или тањи слој речног шљунка и песка и оставља се онима, који у шетњи тгаже задовољства, да то набију и поравне свајим ногама. За одржавање стаза узет је углед са наших друмова, који је можда још једино у Србији примењен. Обично с пролећа приме се гомиле уфигурисаног шљунка и песка, разбацају "по стазама и сматра се да је посао свршен. Ако сегде преко лета и полива водом, оно је или недовољно или се врши за време највеће припеке после ручка кад је најмање посетилаца, те вода брзо испари и стазе остану суве и прашљиве. Није онда ни чудо што се пред вече, кад нагрне маса света по главним стазама подигне