Srpski tehnički list

БРОЈ 33.

У Београду 17. Авгуаста 1908. год.

ГОД. ХГХ-

СРПОНИ

ТЕХНИЧКИ ЛИб

ОРГАН УДРУЖЕЊА СРПСКИХ ИНЖЕЊЕРА И АРХИТЕКТА.

Школа за железничко особље,

Питање о установљењу железничке школе за спремање стручног техничкога подмлатка, не претреса се код нас давно у јавности. То не долази отуда што то питање вије од веће вежности или што би једна таква школа била данас Србији непотребна, већ долази с једне стране услед велике индефентности и .патије гаспрам многих јавних послова, а с друге стране усљед личнога не-

расположења. У последње је време претресало то питање ,Железничко Удружење“ преко свога гласила. Такву одредбу, о установљењу једне државне железничке школе, унело је оно и у пројекат измена железничкога зскона, хотећи на тај начин да тој школи обезбеди потпун опстанак,

Да је железничка школа за образовање стручног техничкога подмлатка, за снабдевање стручним знањем за железничку струку људи, који су нашој железници све потребнији једиа неопходна потреба — једва дао томе треба и говорити. Данашње развиће железничкога саобраћаја, коупликовансст међусобних железничких односа и модерни захтеви у саобраћајној струци у опште, траже људе потпуно спремне и дорасле својим положајима. Саобраћајне се прилике и односи тако рапидно развијају усљед усавршавања живота и потреба човечијих, да железничар, који је гре десет година, на пример, био савршен за саобраћај, не обнављајући своје =нање, данас не може већ одговарати разноврсности у својој служби. Саобраћајни органи, железничари, морају се стручно васпитавати, морају се из дана у дан солидно усавршавати, те да буду потпуно савремени саобраћајци.

Овде је реч не само о егзекутивном железничком ссобљу, већ и о техничком,

и тарифном особљу (са економско — финансијско — политичким знањем).

Да би се видело, колико је железничка школа потребна, и колико је данашње васпитање, образовање и усавршавање у струци нашега железничкога подмлатка, непотпуко и несистематско нека послужи само овај пример. Пример је узет из живота наших железница, те и ако коме буде непријатан, он је истинит.

Кад неки млад човек са пуних, рецимо, седам разреда гимназије хоће да постане железнички орган, по железничком закону чиновник, добије неко место на некој станици са 60 дин. месечно да се припрема за струку. Ту тај млад човек, често пута са много више општега знања но његова околина и претпостављене му старешине, у пустој усамљености заседне за телеграфски сто, ухвати за тастер и почне да повлачи повуке и удара тачке, — телеграфске знаке. Све се око њега креће, воз за возом прохујава, локомотива пишти, и он, интересујући се новим животом, изучава железничку струку! — Све оно што је било пре но што је постао железничаром, он је преспавао; он, у опште, о железници нема појма. Његово се појимане и буђење рађа са заседањем за телеграф!

У школи му је причано и предавано сасвим непто друго и у другом смислу, но што је сад на железници искусио. Од његова школскога општег знања само нешто може да примени или да доведе у везу те да објасни неке нове појаве у животу. На овоме месту, на железници он осећа неку другу потребу у знању, нешто ново што у гимназији није научио. И то ново нико не уме да му пружи; јер и они, од којих би то и очекивао, не могу му дати пошто и сами не знају.

»