Srpski tehnički list

— 345 —

По овоме закону нормирано је у 5 1. обавезно давање накнаде од стране железничко— саобраћајног предузећа за сваку штету, која произађе при катастрофама возова, било да људи остану мртви или се само повре;ге. Предузеће је дужно да плати оштету у таквим случајевима само ако не буде могло доказати да је несретни случај произашао или каквом вишом силом која се није дала отклонити или кривицом самога лица које је задесило несретни случај.

Исто тако 5 2. овсга закона предвиђа одговорност предузећа која вадс угаљ или руде 6з рудника или експлоатишу камени мајдан, врше копање или имају своје фабрике. Та су предузећа одговорна за све који се на тима пословима занимају и морају плаћати оштете за сваки несретни случај увек кад ниси предузете све мере предостожности које су предвиђене нарочитим законом и полицијским прописима.

5 3. овога закона одређивао је из ближе, колика се оштета плаћала, За несретне случајеве који се свршили смрћу морали су се платити сви трошкови око лечења, ако је се могло предузети лечење, за тим су се у тим случајевима плаћали трошкови око саране, а поред тога морало се дати издржавање и свима онима којима је погинули био обавезан давати издржавање. За случајаве у којима се радник само рани или остане сакат и неспособан за рад предузеће је било дужно да сноси све трошкове око лечења и да накнади сву штету, која би произашла у погледу на зараду или имовину осакаћенога услед тога | то је дотични или привремено или стално остао нес:особан за рад.

Што се тиче пак старања за

лиде услед болести или старости отоме није било ничега узакоњеног. Старање о њима водгле су радничке организације — братимске касе (ВгдеЈадеп, КпаррзећанзКавзел) — или хуманитарна удружења за негу остарелих.

Ова братимства и њихове касг (братимске касе) врло су стара удружења рударских радника. Опасности, којима су изложеви рударски радници, нагнале су рударе још много раније да се склопе и сједине у удружења (братимства) ради узајамнога помагања у несретним случајевима, те су тако још одавно организовали на неки начин принудни систем радничког обезбеђења, теје то послужило као основна идеја за молерно социјално

инва-

право обезбеђења. Пруски рударски закон од 24. јула 1865. проширио је делокруг ових организиција. Ове организације. дају у случају болести бесплатно лекара и лекарије и извесну помоћ у болозању кад одштету за зараду, за тим су пружале ин: валиску помоћ за све време живота. ако неспособност за рад није наступила услед какве грубе погрешке. Сем тога су братимске касе плаћале сарану и давале потпору удовицама и сирочади својих умрлих чланова.

Принудно обезбеђење у неколико уведено је и заксном од 3. априла 1876. Овим је законом дато право (птштипама, да установљавају касе за потпору 3:натлијских и трговачких помоћника и фабричких радника.

Поред овога у Немачкој је постојао још и закон о јавној државној потпори сиромаха, који је обезбеђавао неку потпору стараца тиме, што су образовани домови за негу и издржавање стар:х, у случају болести д вата им је могућност лечења у болницама, а за случај смрти издаван је нужан трошак за сарану. Рад државеу овим пуавцу јако је помаган разним хуманитарним удружењига.

Овако су изгледале све установе за 0безређење радника у Немачкој у оно доба, кад је Немачка почела прелазити из аграрне у индустријску државу. У колико је индустрија узимала све већи и већи обим у толико се и раденички сталеж истицао више и више. Употреба машина постајала је све ве: ћа и већа, исто тако и употреба хе; ијских опасних препарата за живот добијаше све већи обим, а са тим све је више расла иопасност по живот радника. Раднички је кадар постајао ске већи а са тим и број по-

· требитих; потреба радничког обезбеђења по-

стајала је све нужнија, и кад је раднички кадар постао јак, онда је гледао да побољша и свој положај и своје стање. Сва она права која су му давали разни закони, по којима је имао да тражи и добије одштету од предузећа или принципала уводила су га само у распре, које су се веома често морале расправљати судски, тако да је често одштета или помоћ судски досуђена долазила веома доцкан. онда кад већ није ни постојао онај кога треба помоћи.

Ове су околности изазвале да се о обезбеђењу радника озбиљније промисли, решење тога питања постајало је све акутније и 17. новембра 1881. године Бизмаркова тагпа сагка (посланица цара Виљема [) социјалне политике немачког царства дала је правац за ово решење. Ту стоји: