Srpsko kolo

Год. I.

СРПСКО КОЖ)

Стр. 3.

а тај се одбор зове сабор краљевине Хрватске и Славоније у Загребу. Кад бисмо ми бирали честите, ваљане, праве народне људе у сабор, била би онда и влада добра, па би било и нама боље, него што је. Знам да ће многи помислити: та како ћемо бирати ваљане људе у сабор, кад многи нема право гласа код избора, рецимо: не плаћа порез 30 форинти — а таких је много, ваљда 1 од сто бира посланика —? Заиста то и не ваља, па зато смо се састали, да као људи о том разговарамо. Она господа, што имају велику већину у сабору у Загребу, а зову се маџарони, јер рћ,де онако како Маџари хоће, (међу њима је и овај наш посланик Чинчек, Максимовић и т. д.,) та господа кажу, да треба да бирају само они посланике, који плаћају порез од 30 форинти, а други да немају право гласа. Али наша српска народна самостална странка тежи затим, да сваки има право да бира народног иосланика , свако ко је поштен и одрастао човек, па ма плаћао и крајцару пореза. (Жиеео! Тако је ираво/). Нашу браћу, нашу децу, кад одрасту до 21 године узимају у солдате, да бране државу, па ако треба и крв своју пролију, траже ако треба и главу да заложе, а не даду у тој држави права да свако гласа и бира у сабор народне људе, а не даду му зато што није богат, што не плаћа 30 форинти пореза. Добар је дакле где треба крв пролевати, а није добар да и он одлучује .тамо где се тиче добра народног (Бучни узвици: Неиравда влада у свету. Право је да свако гласа). Зато треба браћо моја тражити од онога, који хоће да се бира у сабор за посланика, пак му рећи: гласаћу, ако ћеш ти радити, да сваки поштен човек има, право да бира, а не један од стотине. У неким сиромашним крајевима, где ретко ко плаћа 30 форинти пореза, од пет сто људи гласа један. То је зло и наопако, то не сме бити, јер паметни и учени људи, који то знаду, кажу, да нема ни једне земље на свету, у којој тако мали број бира народне посланике као код нас. Ја Вас дакле питам: је ли право? ( Еарод одговара: Није, тако не сме бити). Да боме да није, јер зашто би ми били последњи људи у свету? Дајте нам наше људско право, јер и ја а и сваки хоће да говоримо онде, где се тиче наше коже. То је једна невоља о изборном праву, али рећи ћу неколико још таких невоља: Ево видите, ми смо се овде састали у ову скупштину, јер имамо тај закон да можемо сазивати народне скуиштине, и овако се разговорити о својим потребама, али кад хоћемо да се састанемо, ми то морамо пријавити власти, котарској области или градском поглаварству. И сад, ако котарском предстојнику или градоначелнику дође воља, он

каже: не дам, не допуштам, да се састанете и скупштина се не сме састати. Апелирамо на жупанију, а они одговоре: више ми верујемо кот. предстојнику него вама (Велики смех); боље он зна треба ли или не треба ли скупштине. (Поновни смех). Па зато не дајмо браћо овако, јер то није право. Ако ми хоћемо да се састанемо и ако желимо да говоримо о својим бригама и невољама, то не сме бити да стоји до воље једног господина, кога ми плаћамо, јер народ плаћа све и он треба да нама служи. (Тако је, велико одобравање). Ја нећу да говорим о другим земљама, у којима је слободно састајати се како се хоће и где се хоће. Ја ћу споменути само краљевину Србију. Њихови су људи створили закон, који каже: Зборови се смеју сазивати под ведрим небом, где год хоћеш, само јави власти да зна, а не треба никаква допуштења. Ето видите, така је слобода у Србији. Па кад наша браћа могу имати такав закон, питам ја зашто не би и ми имали? Али нама ова наша маџаронска господа кажу: није то за вас, нисте ви зрели за то. Сав свет зрео и дорастао до својих права само ми нисмо. Боме не могу ја научити пливати, а да не идем у воду, не могу се у тамници науживати божјег сунца, па тако се не могу научити ни на слободу, ако си ми оковао и ноге и руке, па ми не даш макнути. (Вурно одобравање). Сад ћу вам казати између других невоља> које нас тару, још и ову. Ово у другом свету зацело нема. Кад год се учини влади у Загребу, што но кажу, да је потребно притегнути узде и стегнути слободу, она се одмах договари са маџарским министром трговине у Пешти, па овај поштама и телеграфским уредима одреди, да се иисма отварају , да се властима издају наше брзојавне вести. Видите, то је у другим сретним земљамаи државама давно забрањено. Наша браћа у Србији имају закон, који каже: Не сме се никада повредити тајна писама и телеграфских вести. Народ у краљевини Хрватској и Славонији и ту стоји осим свег осталог света. А сад гледајте ову неправду какве нема у другом свету. Овде вам је „Србобран", који излази у Загребу. То је лист наше српске самосталне странке. Он брани нас Србе, брани народ од неправде. Погледајте ове беле ступце и наш „Србобран", како изгледа бео као лабуд. (Велико негодовање и узвици: Леиа слобода!) Питаћете, што је то? Зло браћо и невоља. Ово је све било најпре штампано, али га државна власт, државни одветник, којима није „Србобран" у вољи, што пише за народ, прого е. Чим је овај „Србобран" изашао у Загребу, државни је одветник послао стражаре, па су покупили све штампане бројеве „Србобрана". Државни је одветник одредио да оне чланке, који су били овде, где су ови бели