Srpsko kolo

Стр. 2.

СРПСКО коло

Год. II.

Учени људи доказују, да Вук Бранковић није издао свога господара на Косову, него да је народ због несреће и неслоге на пољу Косову бацио кривицу на Вука, па зато га је онако и проклео у песмама. Али толико се зна, да српска војска није била бројем једнака турској, да је било неслоге међу војводама, а то је доста да страда српска држава, која је већ од смрти силног цара Душана, 34 године пре битке косовске, почела опадати. Кнез Лазар је био мудар и јуначан владалац. Старао се да увећа Србију и да је одбрани од силе турске. Погинуо је јуначки, бранећи Отаџбину своју, па за то га је народ и опевао у својим песмама; а наша св. црква прогласила га је за светитеља и празнује сваке године 15 јуна, на Видов дан. Његове св. мошти почивају у мана^гиру Врднику, у Срему.

Марко Краљевић познаје очину сабљу. Рано рани Туркиња ђевојка, Прије зоре и бијела дана, На Марицу бијелити платно. До сунца јој бистра вода била, Од сунца се вода замутила, 5 Ударила мутна и крвава, Па проноси коње и калпаке, Испред подне рањене јунаке, Па нанесе једнога јунака, Узела га вода на матицу, 10 Окреће се низ воду Марицу. Виђе јунак код воде ђевојку, Па је поче Богом сестримити: „Богом сестро, лијепа ђевојко! „Баци мене једну крпу платна, 15 „Извади ме из воде Марице, „Честиту ћу тебе оставити". Ђевојка је за Бога примила: Баци њему један крај од платна, Извади га води н-а обалу. 20 На јунаку рана седамдесет; На јунаку чудно одијело! О бедри му сабља окована, На сабљи су три балчака злата У балчацим' три камена драга; 25 Вал^а сабља три царева града: Вели јунак Туркињи ђевојци : „Сестро моја, Туркиња ђевојко! „Кога имаш код бијела двора?" Рече њему Туркиња ђевојка: 30 „Имам једну остарјелу мајку, „И имадем брата Мустаф-агу". Проговара добар рањен јунак: „Сестро моја, Туркиња ђевојко!

„Иди кажи брату Мустаф-аги, 35 „Да ме носи двору бијеломе: „Код мене су три ћемера блага, „У свакоме по триста дуката; „Ја ћу један тебе поклонити. „Други твоме брату Мустаф-аги 40 „А трећи ћу себе оставити, „Да ја видам моје грдне ране; „Ако Бог да, те ране извидам, „Честиту ћу тебе оставити „И твојега брата Мустаф-агу". 45 Оде цура двору бијеломе, Те казује брату Мустаф-аги: „О мој брате, ага Мустаф-ага: „Добила сам рањена јунака „На Марици на води студеној ; 50 „Код њега су три ћемера блага, „У свакоме по триста дугата: „Један хоће мене поклонити „А други ће тебе, Мустаф-ага, „А трећи ће себе оставити, 55 „Да он вида своје грдне ране; „Немој ми се, брате преварити „Да погубиш рањена јунака, „Донеси га двору бијеломе". Оде Туре на воду Марицу, 60 А кад виђе рањена јунака, Узе гледат' сабљу оковану 1 Ману њоме, одсјече му главу, Скиде с њега дивно одијело, Па он оде двору бијеломе, 65 Пред њега је сестра излазила, А кад виђе шта је учинио, Она рече брату Мустаф-аги: „За што, брате, да од Бога нађеш! „За што згуби мога побратима? 70 „На што си се, болан, преварио? „А на једну сабљу оковану? „Еда Бог да, одсјекла ти главу!" То му рече, уз кулу утече. Мало вр'јеме за тим постајало, 75 Дође ферман од цара турскога Мустаф-аги да иде на војску. Оде Мујо на цареву војску. Припасао сабљу оковану; А кад дође у цареву војску, 80 Гледа сабљу мало и велико, Никоме се извадити не да: Оде сабља од руке до руке, Дођ' у руке Краљевићу Марку, Сама му се сабља извадила. 85 Кад је Марко сабљу разгледао, Ал' на сабљи три слова ришћанска: Једно слово Новака ковача, Друго слово Вукашина крал^а, Треће слово Краљевића Марка. 90

•Сабља окована: шарама златним украшена, или пначе шпарана,