Srpsko kolo

Стр. 6,

СРПСКО К0Ј10

Год. III.

каквом девојком неће оженити до кћерју говедара из тога и тога села. Отац, мати, и други дворјани стану одвраћати царевића, да се прође те срамоте: како би он, царев син, узео говедареву кћер код толиких других царских и краљевских кћери! Али све залуду; он каже: „Ја њу, ја ниједну." Кад већ виде да друкчије не може бити, онда цар пошље једнога свога поглавара, да јави говедару да ће цар да му узме кћер за сина. Кад овај отиде и јави то говедару, а говедар га запита: „Какав занат зна царев син?" Поглавар се упропасти: „Бог с тобом, човече! Како ће царев син знати занат? Шта ће занат цареву сину ? Занате људи уче, да се хране њима, а царев син има земљу и градове." Говедар каже опет: „Е^ ако не зна никаква заната, ја му не дам своје кћери". Посланик се врати, те каза цару шта говори говедар. Сад постане чудо још веће. Они су мислили да ће то за говедара бити највећа срећа и дика, што му царев син узима кћер, а он пита какав занат зна царев син! Цар пошље другога поглавара, али говедар каже једно те једно: „Док царев син", вели, „не научи какавгод занат, и не донесе ми своју рукотворину, дотле нема ништа од пријатељства!" Кад се и овај посланик врати, те каза да говедар не да девојке док царев син не научи какавгод занат (само нек је занат), онда царев син зађе по чаршији, да гледа какав је занат најлакше научити. Ходајући од радионице до радионице, и гледајући како различни мајстори раде, дође у радионицу, где се плету рогожине, и то му се учини најлакши занат, па га почне учити и научи га за неколико дана, па онда оплете сам једну рогожину (асуру). Сада ову царевићеву рогожину однесу говедару, па му кажу да је царев син научио занат, и да је то његова рукотворина. Говедар узме рогожину у руке, те је загледа са свију страна, па онда запита: „Колико то вреди?" А они му кажу „Четири паре". — „Е — вели, добро ! Четири паре данас, четири сутра, то је осам, а четири прекосутра, то је дванаест итд. Да сам ја тај занат знао, не бих данас чувао сеоских говеда". Па им онда каже ко је он и како је ту дошао, а они се онда још већма обрадују што узимају девојку од цара, а не од говедара, и с највећим весељем венчају момка и девојку и проведу свадбу, па онда даду овоме цару лађе и војску. те отиде преко мора и нађе своју земљу. Сваки је занат златан. Занат је свакидашњи добитак. Са занатом ћеш даље отићи, него с товаром блага. Народна приповетка.

За „Српско Коло". Наш лист свакијем даном стиче све више пријатеља и заузимача, који „Српско Коло" шире међу Србе ратаре. Тако је даље преч. г. Димитрије Поповић администратор парохије у Турјанском, у Врховинама послао управи К 9'60 за четири скуиљена претплатника. Даље имамо забиљежити други примјер, да се и Србин ратар заузимље за свој лнст. Као што смо већ донијели у овом листу први од Срба ратара који се почео заузимати за „Српско Коло" био је Раде Јакшић из Камералних Моравица. Други је Србин ратар Никола Димитријевић из Старих Бановаца у Сријему, који је скупио три претплатника. Срби ратари! Угледајте се на ову двојицу, па и ви овако радите за свој лист. Г. Никола Наранчић правник у Госпићу послао је управи нашег листа К 40'80 у име претплате за 30 скупљених претплатника, па пише да ће за који дан скупити још 10 — 20 нових претплатцика, јер да наш свијет особито радо чита „Српско Коло". Даље је г. М. *Шарчевић из Нарте код Беловара послао „Српском Колу" К 10'-10 као годишњу претплату за 8 скупљених претгшатника. Г. Михаило Шепа из Перне код Топуског послао је у два маха претилату за скупљене претплатнике и то први пут К 19'20 за 8 претплатника, а други пут К 16 за 7 претплатника. За српском господом не заостају ни наше Српкиње. Тако је госпођа Милева Бах из Ријеке (Фијума) послала нашем листу К 12, што их је скупила у свом друштву и то да се за то шаљу 3 броја „Српског Кола" сиромашним Србима ратарима у Смољанац код Слуња, а друга 2 броја двојици Срба ратара у Барлете код Госпића. Г. М. Ћирић парох у Допсину, о ком смо већ јавили и прије,. да је врстан скупљач претплатника „Српском Колу", скупио је опет 3 нова претплатника, па пише том приликом ово писмо уредништву „Српског Кола": „И опет сам 3 претплатника за.„Српско Коло" добио. Шаљем вам данас „поштанском дозначницом" 7 К 20 ф. Претплатници су: Миливој Коронсовац, ратар. 2. Кузман Лекић, ратар и 3. Чедомир Радосављевић, ратар. Сви из Допсина. Пошта: Чепин. Вредно је споменути. Отац Че^?6мира Радосављевића неки дан дође к мени са питањем: „Господине! шта се ви срдите на мене и на мог сина?" Ово ме питање изненадило, па му рекох: „По чему ти судиш, да се ја на тебе срдим?" „Он ће опет: „Да се не срдите, ви би и мог Чеду, као и другу момчад, позвали, да се на „Српско Коло" претплати". Ваљда није он гори од других момака, па и ја сам кадар — хвала Богу — од моје сиротиње који филир за српску књигу као и други брат жртвовати. Ја сам дошо, молим вас лепо, да и њега упишете, и јавите српској господи у Загребу, да се је и он на „Српско Коло" претплатио. Ево 2 К 40 фил.". Једва сам овог поштењака уверио, да сам његова сина .превидео, а не, као што он мисли, хотимице га изоставио.