Srpsko kolo

Год III.

СРПСКО КОЛО

Стр. 3.

жену. Послије смрти Душанове био је Лазар највјернији пријатељ цара Уроша, и Урош је увијек могао код Лазара наћи мирно и пријатељско склониште и заштиту. Он је бранио Уроша од Вукашина. По смрти Вукашиновој и Урошевој науми Лазар да уједини оно расутих земаља српских, што још није дошло у турске руке, не би ли се могао тако одупријети турској моћи. Сложи се са Твртком па отму земље Алтомановићеве и подјеле их међу се. Уз то Лазар заузме од државе Вукашинове оно, што још Турци нису били заузели, зет му Вук Бранковић призна над собом његову власт, а и други зет Балшић као рођак био је с њим у пријатељству. Тако је Лазар прилично српских земаља скупио у СВ0 ЈУ Руку, па се даде 1375. год. у граду Пећи изабрати за цара српског. 1376. крунише се опет бан Твртко за српског Краља у манастиру Милешеву, на гробу светог Саве. Како су њих двојица били пријатељи, могли су се Срби надати, да Турци неће моћи онако лако даље продирати. Па ипак Турци 1386. год, отму од Срба тврди град Ниш и отворе себи тако врата у Србију. Лазар је признао над собом у невољи власт турског цара. Али одма иза тога, идуће године, потуку Срби из Србије и Босне велику турску војску од каквих осамдесет хиљада момака код Плочника тако страшно, да је једва четврти дио утекао, а све друго било је поклано. За ово се науми осветити турски цар и стане се силно спремати против Срба. Лазар је знао да се Турци спремају, па се и он спремао. Позвао је у помоћ све околне хришћанске владаре, али му посла помоћ само краљ Твртко. Остали, особито мађарски краљ, као да су били слијепи, па нису видјели, да ће Турци закуцати и на њихова врата, ако униште Србе. 1389. године паде цар Мурат са грдном војском на Косово Поље, управо ту га дочекају Срби и зауставе. Наш народ је лијепо опјевао у јуначким пјесмама како је цар Лазар преклињао Србе да се еви скупе на Косову Пољу: Ко је Србин и српскога рода, И од српске крви и кољена, А не дошо на бој на Косово, Не имао од срца порода, Ни мушкога ни дјевојачкога! Од руке му ништа не родило, Ни у пољу бјелица пшеница, Ни у брду винова лозица, Рђом кап'о, док му је кољена! Али бадава је било. Срби су и онда били овако немарни, као и сада. Сваки је мислио: може то и без мене проћи, извлачио се. Нису многи дошли, па бога ми ни зет цара Лазара Ђорђе Срацимировић, са јуначким Зећанима,

садашњим Црногорцима. Једино је помоћ послао краљ босански Твртко под војводом Влатком Вуковићем. 15. јунија по старом календару, у седам сати из јутра лицем на Видовдан сукоби се српска и турска војска. Српска војска била је најмање четири пет пута мања од турске. У сред најкрвавије сјече стане српски властелин, племић, Милош Обилић, чувена јуначина, довикивати Турцима, да га пусте пред цара Мурата, јер да он прелази на њихову страну. Турци су знали страшну Милошеву руку још из боја код Плочника. Турци га пусте пред Мурата и он га у сред многобројне турске војске распори. Турци га сасијеку, али смрт њихова цара уплаши их. И онако су почели били узмицати пред Србима, а сад још више. Али срећа им би при руци. Јуначки син Муратов Бајазит, ког су Турци прозвали —- илдерим — а то је „муња", не изгуби главе, већ брже боље баци сву одморну војску, што су је још Турци имали на Србе и заустави оне Турке, који су бјежали. Тако опет настаде страшна сјеча. Послије крвавог хрвања надвладају Турци Србе у два сата по подне. Народ српски пјева, да је у том најтежем часу Вук Бранковић изневјерио цара Лазара и узмакнуо са својим одморним четама, те је одморна турска војска сатрла Србе. Али учењаци веле, да Вук није изневјерио цара Лазара, већ се јуначки борио и шта више у почетку гонио Турке пред собом. Криво је било то, што је Срба било врло мало, па против одморних Бајазитових чета нису могли бацити одморних српских чета, већ су се онако уморни морали борити и с новим и са старим турским четама. У боју погибе цвијет српских витезова, као цвијеће косом покошено. Цар Лазар буде са многим великашима заробљен и погубљен заједно с њима. Из страшног боја, у ком се српско јунаштво у небеске висине дигло, мало их изнесе живу главу. Од великаша измаче једино Вук Бранковић и босански војвода Влатко Вуковић. Бој на Косову био је дан несреће српске, али и дан славе српске. Истина је, подлегли су ту Срби, али послије страшне борбе са петероструко јачим непријатељем. И Турке је крваво и скупо стала побједа. Изгубили су цара и цвијет своје војске, те нису били јаки, да даље продиру у српске земље, већ су се вратили натраг и дали Србима прилике, да се опет приберу. Велика је у том заслуга и Милоша Обилића, славног јунака, с каквим се мало који народ може подичити. Јер нема више тога примјера, да један човјек са два три друга у сред 'душманске војске, пред очима њеним распори