Srpsko kolo

Стр. 4.

СРПСКО К0Ј10

Год. IV.

дође ред на Љубомира, он дограби своје књиге и рече: — Мени треба знања, а не батина, рече он учитељу. Затим се окрене друговима: Збогом остајте, браћо, не дођох ја више у ову школу. И отац га одведе у славонски Брод. Кад је свршио основну школу посла га отац у Београд у гимназију, а 1873. г. оде у Љубљану, где је свршио познату трговачку академију. После тога оставља Љубомир Крсмановић школу и ступа у радни трговачки живот. Како је Крсмановића трговина бивала све разгранатиЈа и у свету чувениЈа, а с Београдом и са Србијом имала много посла, пређе отац Љубомиров Ристо и сам у Београд. Радња његова имала је јаких веза с великим трговачким кућама у 11ешти, Бечу, Берлину, Хамбургу, Франкфурту и Лондону. Трговачки послови, извоз жита, шљива и осталих сировина из СрбИЈе и Босне, прелазили су у великој количини преко фирме Крсмановића. ЈБубомир је с вољом ушао у рад и замењивао оца у свакој прилици. НиЈе се он истицао, али је у сваком већем предузећу које -су браћа Никола и Ристо предузимали, на Љубомира падала је одлучна реч. Ристо и Никола Крсмановић помагали су за свога живота многе људе, којим је помоћ била потребна, давали су на просвету српску. Они су ставилп темељ огромноЈ грађевини на Врачару у Београду: „Дому сиротиње српске", у којој се спасаваЈу остављена и напуштена деца. Кад Је Љубомиру било 25 година, затекла га је изненадна смрт очева. Он се није препао живота и рада, него је наставио радњу очеву и с много воље, устрајности, знања и окретности. Али је исто тако његова рука свагда делила и подизала. Колико има младих људи у Србији и ван СрбиЈе, које је он ишколовао и дигао, да постану своји људи. Свима српским друштвима и установама, коЈе су помоћи требалвј помогао је Љубомир Крсмановић. Српским листовима и књижевницима давао је помоћи евагда, да истрају у раду око народног напретка и српске књиге. Своме роцном месту Брчком оставио је лепу зграду и врт за српску школу као својину српске црквене општине. Љубомир је Крсмановић редак човек, редак Србин и велики добротвор. Са својом честитом и вредном домаћицом Олгом чини он свагде, свакоме и радо од срца добра дела, па зато им и народни лист овај жели од Бога здравља и среће на дику и корист српскоме роду свом.

Милан-бег и Драгутин-Оег. Два се брата врло миловала: Бег Милане и бег Драгутине.

Колико се браћа миловала, Под њима се добри коњи љубе. Бег Милан-бег брату говорио: „А мој брате, беже Драгутине! „Ходи, брате, да се иженимо". Бег Драгутин брату говорио: „Ласно би се, брате, иженили; „Ал' кад туђе сеје саставимо, „Туђе ће нас сеје завадити, „Башка ће ,нам дворе поградити, „Између њих трње посадити, „И кроз трње воду навратити, „Нека трње у висину расте, „Да се никад састат' не моремо". Бег Милан-бег брата не слушаше, Већ испроси лијепу ђевојку И покупи кићене сватове, Те доведе лијепу ђевојку, Начинио шенлук и весеље. Кад је било ноћи по јацији, Младијенце у ђердек сведоше; Када беже у одају уђе, А ђевојка стоји под дуваком, Он за собом затворио врата, Диже цури пули дувак с лица, Сину лице, кано жарко сунце. Бег загрли лијепу ђевојку, Хотијаше, да је и пољуби; Ал' му вели лијепа ђевојка: „Господару, бего Милан-бего! „Не дам теби лица обљубити, „Док не видим твога брата главе, „Ђе се мртва по авлији ваља". Ондар јој је бего говорио: „Не будали, лијепа ђевојко! „Волим брата од очињег вида; „Ко би мог'о брату кидисати?" Вели њему лијепа ђевојка: „Ако ти је жао кидисати, „Ти ћеш сјутра рано уранити, „Па ти хајде у лов у планину, „И поведи брата Драгутина, „Понесите сиве соколове, „Поведите хрте и загаре, „Па крећите тице јаребице, „Напуштајте сиве соколове> »Нек фатају тице Јаребице; „А крећите'срне и кошуте, „Напуштајте хрте и загаре, „Нека тару срне и кошуте; „Па најпошље, бего Милан-бего, „Ти заметни хајку у планини, „Па ти крени звијера арслана, „Свога брата метни на бусију, „Откуда ће арслан ударити, „Па ће њега арслан погубити". То је бего одмах каил био, Он јој рече, да ће учинити;