Srpsko kolo

Стр. 8.

СРПСКО коло

Год. IV.

Груица к Арапин. Вино пије Новак и Радивој У горици под јелом зеленом, Служи вино д'јете Татомире, А Груица д'јете чува стражу; Вели Новак брату Радивоју: „Радивоје, мој рођени брате! „Све зулуме земљи укидосмо, „Не могосмо црног Арапина, „Који иде на друм пред сватове, „Те отимље кићене ђевојке, „Па их љуби за недјељу дана, „Па их онда за благо продаје; „Што би сада, брате, учинили, „Да господу свате сакупимо, „И Груицу млада превјесимо, „Под пријевјес сабљу припашемо, „Да јездимо друмом јуначкијем „Крајем двора црног Арапина, Не би л' Грујо њега преварио, „Преварио, па га посјекао?" Том Радивој врло каил био, Па господу свате сакупише, И Груицу млада превјесише, Под пријевјес сабљу припасаше, Паке језде друмом јуначкијем Крајем двора црног Арапина; Ал' Арапа дома не бијаше, Већ пијаше вино на механи, А сестра му дворе надгледаше, Паке лети брату на механу: „А мој брате, црни Арапине! „Од како си дворе саградио „Украј пута друма јуначкога, „Љепши свати нису пројездили „Нити љепше провели ђевојке, „Него данас свати пројездише, „Одведоше најљепшу ђевојку". А кад чуо црни Арапине, Он поскочи од земље на ноге, Од наглости на гола коњица, Па он ћера господу сватове. Како стиже господу сватове, Под ђевојком коња уфатио, Фати јој се руком у њедарца, Али нема дојка ни једнога, Али вели црни Арапине: „Хај, ђевојко, жалосна ти мајка! „Младу ли те мајка удавала, „Ти не имаш дојка ни једнога!" Али вели дијете Груица: „Туђа мене мајка удавала; „Нигда своје боље не удала!" Ал' повикну Дебелић Новаче: „Удри, Грујо, усала ти рука!" Сину сабља испод пријевјеса, И Арапу полећела глава;

Друмом јашу господа сватови, Попијева Дебелић Новаче: „О јунаци млади нежењени! „Ви се же'нте откуд вама драго, „Не бојте се црног Арапина, „Јер је данас Арап погинуо, „Пос'јече га Новаковић Грујо".

Здравље и болест у причи. Кн>аз Данило и врачара. Црногорски књаз Данило I. трудио се да истреби празноверу из свога народа, и љуто је гонио свакога, кога је у томе ухватио. Нарочито је кажњавао надри-лекаре и лекарице, врачаре, гатаре, биљарице и све врсте сличних народних варалица. О томе живи још и данас, по свима крајевима Црне Горе, свежа успомена и лредаје се у разним причама с колено на колено. Ево једне од тих прича. Дочуо књаз Данило, да се негде у катунској нахији нека Јокна разгласила као вешта лекарица и врачара. Народ о њој чуда прича: како исцељује и лечи, како од смрти отима и из гроба вади, — а онако безазлен и лаковеран није ни видео, да она само вара и глоби. Да га о томе увери, смисли књаз Данило згодан начин, како ће је у лажи ухватити, па га и изврши. Нареди једном од својих перјаника, да се учини болестан, да остане код своје куће и да легне у постељу. Он сам преруши се у простог сељака, па ће га тобож као старији брат дворити и неговати. Кад већ све удесе као што су смислили и утврдили, пошљу по врачару с поруком, да одмах дође. Баба и не сања да ће у клопку, те све остави и весело пође. Чим је стигла и на кућњи праг крочила, поче онај „болесник" — као оно од муке и бола — из свег гласа кукати и лелекати, па, Бога ми, и косе чупати. Данило тужан и у страху да ће му брат умрети, моли и преклиње бабу, да се прими болесника, не би ли га од невоље избавила. Лукава баба поче се изнајпре мало затезати како би после што више могла заценити. Опире се... изговара се... док најпосле не могаде одолети наваљивању „брата" и друге својте болесникове, те се прими. Али ће још учврстити: — „Е мој синко, не знаш ти каква је то мучна работа с халама мегдан дијелити и њима берићет отимати! Него ћеш ми одмах дати „јачи биљег", да их што прије свладам, а послије, богме за муку и труд добру награду". — „Хоћу, вјере ми, како не бих... Ево ти за сада само за биљег" — уверава Данило пружајући јој талир „а кад ми брат оздрави, добићеш двадесет и пет". —