Srpsko kolo

Стр. 2.

Год. IV.

мачити како је и зашто је Граница основана (постала), па онда зашто је укинута, какве је користи и штете имао народ од ње и шта би било да је Граница још могла остати и може ли се она икад повратити. Дакле, сад на посао. Зашто је и како основана Граипца. Кад су Турци освојили грчко, бугарско, српско царство, па и краљевство босанско, почели су проваљивати и у ову државу. Освојили су полак Угарске, више од полак Хрватске, па почели долазити и Швабама у госте: цару под Беч, а швапској господи у Крањску, Штајерску, и остале крајеве. У оно вријеме државе нису имале ни десети дио војске садашње. У војску су ишли племићи са својим кметовима, без њихове воље није се могла скупити војска, а они нису радо ишли у рат, на велики трошак и погибију. Зато се ни ова држава није могла људски бранити од Турака, који су ишли онда у бој као у сватове. Тада се досјете доглавници „бечког ћесара" (аустријског цара), па се послуже оним народом који је бјежао испод турске власти да задрже колико толико турску поплаву. Тај народ били су Срби из Турске. Они Срби који више нису могли подносити турског зулума, прелазили су у ову државу и ту ступали у службу пограничне хрватске господе као војници, да им бране имања од Турака. Зато су им та господа давала земље и штокакве друге погодности („правице", како веле Срби ратари). Ћесареви доглавници досјете се да би се и они у државну корист могли послужити тим храбрим, јуначким ускоцима из Турске, па да би од њих могли створити читаву војску, која би чувала границу државну и борила се свуда са државним непријатељима кад устреба. Држава није онда имала толико новца да те војнике њиме плаћа. С тога држава даваше тима Српским ускоцима земљу и опрашташе их од сваког пореза, али они су морали сви без разлике бити војници о свом руху и круху, чувати границу државну од Турака, иа богме иЛи у рат и на друге стране царства, кад устреба. Мало по мало прешао је силан српски народ из Турске на границу ове државе, јерјеволио бити и вјечити војник и погранични стражар, него трпјети турски зулум. И од тога народа све од далматинске међе па тамо до Ердеља, начинише ћесареви доглавници један велики војнички табор (логор), тако звану Дарску Војну Границу. Ту велику просторију подијелише на генералије, регименте, кумпаније, понамјестише

на управу официре, муштраше тај народ и нај чинише од њега свега војску. А богме зато, што је сав био војник (у провинцијалу није народ сав био војник), увијек у ратној приправи, увијек на опасну мјесту, а издржавао се, осим војне опреме, сам — морао је уживати неке погодности, правице. Испрва није плаћао никаква пореза, имао је право да се бесплатно и по вољи служи државним (царским) шумама, да сади дуван, ужива со и тако даље. Друкчије нико не би био луд да буде увијек војник и стражар. Ето тако је настала Граница и Граничарске правице.

Козе н Лика. Познато је већ свуда у нашем народу шта је коза вриједна за Лику. Сваки народ мора да удешава свој живот према приликама у којима живи. Гдје су крајеви врло брдовити држи се више стоке, а мање се сије; гдје нема пашњака ни ливада, не може се држати стока велика, већ се држи мала. Тако је у Ј1ици. Зато је Личанин држао козу (сиротињску краву) јер је она најзгодније марвинче за онај крај. Од козе је имао млијеко, месо, костријет, кожу, а ма све је могао употријебити за јело и одијело, па куд ћеш више. Али у Лици је једно велико зло: силна брда, читави крајеви стоје голи као прст: шуме одавна исјечене, а нове нису подизане, па остао сам камен. Отуд мање кише; немање воде, извора; већа студен и врућина; чешће пљускови и град (туча); немање дрва за огријев и друга зла. Свакако је требало по оним каменитим просторијама подићи шуме јер то би земљу препородило. Али младој шуми је душманин коза. Прошла влада хтјела је дићи шуме. Али радила је тако, да је народу нанијела страшнију штету, него што је корист од шума. Шта ми користи форинта, коју ми пружаш у једну руку, а из друге ми отимаш десетицу? Влада је хтјела дићи шуме, па је сасвим забранила држање коза. Тим је народ бацила на просјачки штап. Јер да шта је друго, кад се народу уједанпут сасвим одузме оно од чега је живио а не да му се никаква накнада за то. Тако је од 1888. године па до сад у Лици било. Па било би тако и остало да није народ на изборима 3., 4. и 5. маја ове године оборио мађаронску странку, одабравши друкчије људе у сабор. И збиља, текар 12. овога мјесеца почео је нови сабор први пут да ради, а већ 14. овога мјесеца посланик српске самосталне странке, удбински заступник Јово Бањанин подниојеу сабору на владу ову интерпелацију (питање):