Srpsko kolo

Стр. 4.

СРПСКО КОЛО

Год. VIII.

Турци ударају на Прилип, Сунце зађе а мјесец изађе, кликну вила с високих планина баш у дворе Краљевића Марка, па му виче танко гласовито: „Давор' брате, Краљевићу Марко, „што си сио, зло вино попио! „ето иду Турци јаничари, „да т' убију ал' ухвате жива, „и доведу цару у Стамбола. „Не шали се, побратиме Марко, „не шали се, ако Бога знадеш, „већ ти скачи на ноге лагане „и оседлај твога брзог Шарца, „па ти зови твоје вјерне слуге, „чекај Турке на великих вратих." Кад је Марко вилу разумио, одмах скаче на ноге јуначке, па он зове слугу Ваистину, шаље њега Турком у сусрете, нек им путе у гори затвори, докле Марко коњица нахрани; пак он иде коњу у ахаре, пак му даје десет ока зоби и даје му чабар рујна вина, оседла га и опреми лепо, зове Марко своје вјерне слуге, па он оде на велика врата, куд пролазе коњи и јунаци, ондје чека Турке јаничаре. Мало време затим постајало али иде педесет Турака, кад дођоше на велика врата, Марко трже своје дуго копље, па он Турке на копље набија, па их доле низ бедеме баца; ал' се брзо копље поломило, а Турака истом десет пало. Тад он хвата перна буздована, па удара Турке на вратима, нит' он пази коња ни јунака, ни јуначких богатих одора. Кад Турака десет обалио, буздован се онда поломио. Трже Марко сабљу од бедрице, коју му је бабо оставио, пак он гања Турке око врата, што стизаше под сабљу меташе, што пропусти Краљевићу Марко дочекује слуга Голубане, што пропусти слуга Голубане дочекује слуга Богосаве, што пропусти слуга Богосаве Ваистина дочека пред вратих: све остале посјекоше Турке.

Када тако Турке посјекоше, викну Марко слугу Ваистину: „Ваистина, моја вјерна слуго! „похватај ми све турске коњице „који нису, слуго, погинули, „и покупи све мртве јунаке, „пак их вежи на своје коњице, „нек их коњи носе у дворове, „нек их виде буле и кадуне, „па нек уче своју дјецу луду, „да не иду на Маркова града."

Русија. Русија у татарсном ропству. (Од 1224. до 1480.) Баш кад је Русија била највећма раскомадана и позавађане међу се крвно поједине руске државице — кнежевине, надви се над руском земљом једна страшна црна невоља, у којој је Русија 250 година стењала, уздисала и управо издисала. То је била провала дивљег племена из Азије, по имену Татара и пад Русије у татарско ропство. Татари су дивље, скиталачко коњаничко племе, које је живјело у Азији, пасући стада, ловећи, скитајући се с једног пашњака на други, а било је подијељено у многобројна мања племена. Негдје око год. 1200 нађе се међу Татарима један храбар поглавар (хан) Темучин, прозван Чингиз-хан, то јест велики хан, који покори све друге татарске поглавице (ханове) и уједини дивљи и јуначки татарски народ под својом власти. Кад је то учинио, онда се устремио са својим Татарима и на друге државе у Азији и редом их освајао, тако да је непрегледне земље сјединио под својом руком. Татари су га штовали као Бога и бојали га се и под његовим водством борили се као махнити. Гдје год је побиједио, ту је иза њега остајао дим, рушевине, пустош и безбројна мртва тијела покорених народа. Његова је ријеч била „Смрт побијеђених потребна је зато, да они који су побиједили могу спавати у миру". А Татари су вјеровали, да су у његовој стиснутој шачици, кад се родио, нашли грудицу крви усирене. Звао је себе „господар свијета". Године 1224. пријеђу неколики дијелови његове војске у Русију и ударе на Половце, оно дивље племе, што је толико зла задало дотле Русима. Половци замоле Русе за помоћ. Некоји руски кнежеви одазову се и пођу у помоћ Половцима, бојећи се већма Татара, него Половаца. Татари су поручили Русима, да неће дирати у руске земље и градове, ван да су дошли само по „своје робове и коњушаре Половце". Али се Руси упусте у друштву с Половцима на ријеци Калки у бој с татарском