Srpsko kolo

Стр. 4.

СРПСКО КОЛО

Год. VIII

Изнимкама може мјеета бити само ондје, гдје кот. област у договору с дотичним опћинским или мјесним поглаварством за сходно нађе, али тада остаје кот. област одговорна за такву изнимку. Ноћне страже имаду не само дотично мјесто, него по потреби цијели околиш његов обилазити. На вршење те дужности имаду се дотични становници позивати по реду. Сваки оиЛинар од 18. до 50. године своје добе дужан је, кад ња њега ред дође, или сам, или по свом непорочном, те уједно за то врсном замјенику, код тога учествовати. Изузимљу се од те дужности само особе, наведене у §-у 48. закона од 1870., наиме: државни, градски и опћински чиновници, војнички часници, жупници и капелани, учитељи, ватим осим тога још и самци на вабитном мјесту села стапујући, дочим се сумњиве и иначе погибељне особе од учествовања код ноћних патрола искључују.

Те ноћне страже имаду се по мјесној потреби из 3 до 5 особа састављати, а вођу опредијелиће им свагдје и сваки пут опћински или мјесни поглавар из њихове средине; надзирање истих у обзиру тачнога вршења њихове дужности пак надлежаће опћинским и односно мјесним поглаварима. Ноћне страже трају од мрака до зоре. Пронађели се, да је или појединац, позван на вршење ноћне страже, или цијела ноћна стража занемарила своју дужност, имаде се дотични кривац или кривци одмах код опћине по претходном преслушању и констатовању кривње казнити затвором од 1 до 5 дана у опћинској кући, или глобом која одговара досуђеном затвору на корист убошке закладе дотичнога мјеста уз право утока у смислу §-а 45 закона од 1870 (у року од 8 дана) на претпостављену кот. област и односно жупанију.

Према наредби владиној од 14. I. 1880 број 20605 имаду ноћне страже крстарити до бијела дана и ако се укаже иотреба, може се одредити и више иатрола или се може иојачати она једна. Дакле, свако од 18 до 50 година, осим наведене господе и људи који живе на осамљеним мјестима, мора ићи у ноћну патролу кад дође ред на њега. Ту не смију опћ. чиновници по својој вољи неког опраштати, а некога непрестано гонити на стражу. Више патрола смије се одредити, кад учестају крађе и друга злочинства, а не кад пуне у главу опћ. чиновницима. Писма из народа. Ратар о „Српском Колу". Ратар Милош Пешкир из Блињског Кута писао нам је 3. о. мј. писмо, из кога вадимо нека мјеста: Као свагдје, тако и јуче код св. Илије у Блињи покушам да добијем ма ког претплатника на наше дично „Српско Коло". Али ме мала срећа послужи, јер добих само једног претплатника. Наш свијет вели да нема новаца, али за пиће не фали. Кад би наш сваки Србин ратар, који је писмен, знао цијенити што за нас вриједи „Српско Коло", сигурно би било више претплатника, али, на жалост, тога код нас још нема. Многи се боји да ја имам какву награду зато што сакупљам претплатнике. Зимус дођем једном нашем Американцу, који је био дућанић неки отворио и понудим га да се претплати на „Српско Коло". Обећа ми. Чим сам добио у брзо затим први број „Српског Кола" пошаљем му га, а он ми га поврати непрочитана. Наљутим се тада на њега и нисам га хтио ни гледати. Не ћу ништа да имам посла са човјеком који неће с малим да помогне наш српски посао. Звао ме на мировину, ја нисам хтио да се мирим и имао сам с њиме ријечи, али нека, није ми жао, кад је за поштену ствар. Зато препоручујем нашим драгим читаоцима, да није доста читати само и бити претплатник „Српског Кола", него га треба и ширити и толмачити важност „Српског Кола" и рад његов, који је на велику корист нас, јер „Српско Коло" учи нас и раду и реду и здрављу, а богме нас и у политици свијести доводи и васпита. Дакле: На ноге, Србине ратару! Хватај се „Српског Кола" тога, од вишњег је дошло Бога! У Блињском Куту 3 VIII. 1910. Милош Пешкир, ратар. Из Трииње пише нам ратар Живко Манојловић, како се код њих неправедно провађа деоба земљишне заједнице, па опомиње ратаре, да не деле заједница, јер ће остати без пашњака. Куд ће онда с марвом. Он нас моли нарочито да то метнемо у „Српско Коло". Ми му чинимо по вољи, али додајемо, да је негде за народ повољније поделити земљишне заједнице, а негде оставити их и даље. Народ нека се равна, према томе, како је за њега згодније. Нама је свеједно, делила се не делила се, само ако је по народ корисно.