Starmali

50 „СТАРМАЛИ" Б

Метеорник, Седио сам тихо, на морској обали ; Гледао сам море и свијет остали, На један пут нешто, — о чудо чудеса! Са великим шумом паде из небеса. Приђем б.шже, гледам, великачка стена: Јоште беше врућа, кора к'о сливена. Зачуђен к'о игда, ја поред ње седнем, — Одкуд тако дође? — нехотице рекнем. А сна ми на то, као досад ником, Говорити стаде каменим језиком: „А ти одкуд дође, и куд ћеш одавде? Одкуд сунце, звезде? — јадан, ко то знаде! Одкуда је живот, и зелено биље? Одкуда је ветар, и ледено иње? Одкуд море ово? одкуд ове стене? Знаш ти што год о том, када -нггаш мене?" — Ти си далек путник; — „шта је то даљнпа?" — С висине си пао; — „ шта је то висина ?" — ЈГетио си дуто кроз шупљине ове. „Где је та шупљина? дуго? — шта се зове?" —- Ти си био горе, па шта има тамо? Зиаду л" што год више, него што ми знамо? „Прош'о сам крај сунца и кроз звезде оне; Свуд слушају једне и исте законе." — Има л' горе смрти, која све свршава? „Почетак, свршетак, шта то означава!" — Ову земљу бог је само људма дао. „Ах, на какву глупу пла»ету сам пао! Има л' горе људи, да л' о нама знају? ,, Где год има људи, те звезд^ несјају." — Јеси д' близу био до небесног раја ? „Ко ће с тобом зборит', глупаче без краја!" Па онда занеми ова тварка јадна; Ја је дарну руком, беше сасвим ладна. Милостив си горе, оче свих отаца ! Па зашто се небо са камењем баца? Та пошљи нам оно, што јадни требамо; А камења доста на земљи имамо. Пошаљи нам свести у сунчаном зраку, Да већ не лутамо по овоме мраку. Нл, и ово мало узми нам из главе; Та што ће нам жижак без светлости праве ? У свем овом створу, човек је једини, Који те признаје у тој величини. Он ти с' цигли моли, и славу ти диже; Па од малог мрава не стојп ти ближе. Дао си нам живот и надежду у те; Па нам и тај живот бројиш на минуте; Дао си нам срце и с њим жеља триста; Највише шго знамо, то је: да смо ништа. Љ. П. Ненадовић

Једукалички роб, (Од М. Јокаји-а.) (Продужење.) У то време је био Еара Мусгафа великим везиром отоманске државе. А ова је била онда така сила, да се

5. ЗА 1878.

са три велесиле могла у један мах у коштаи, ухватити. Од оти је једна била Русија. На руском ирестолу седео је цар Федор, који је својим освајањем почео образовати руску државу. Вистра ока везир слутио је, да га овај усов (лавина) може затрпати, зато је хтео да доскочи томе. Онда су још козачке равнице стојале између два дива која су се борила о владавину светом. Свако се могао њих бојати, свако је могао на њих рачунати. Беаху савезници час против Нољака час против Турака; а најрадије савезници Пољака и Турака против Русије. Пољаци и Турци само су им ране задавали а Козак се не боји рана; али Рус им је ланце спремао, а то је једино железо, које боли. То беху слободни људи. самосвоји у равницама својим. Али дође време па изгубише и слободу и самовладу своју, а узрок томе беху двалепа женска ока Два сјајна ока Цитбарина одмамише њиховог поглавара, Дороженка у Москву, и ту га почеше мекшати владике и архимандрити. Дороженка су звали и „гвозденим човеком". А то је и био : гвоздена му беше и мишца и срце. — На како се растопи и то гвожђе у жару женских очију! — Како захрђа и то гвожђе од женских пољубаца. Дороженка наведоше те је о руском новцу од лепе козачке вароши Церина направио читав град, утврдио га опкопима, које је Дњепар својом водом снабдевао. Кад је то готово било, у зимње доба заповеди Козацима да све младо жеш-киње и децу потоваре на сонице па да их отпрате преко Дњепра у руску земљу, а марву је претерао преко леда, и тако остадоше празна села и стање; а најлепшу жену и друго благо и драгоцености довез'о је у Церин, — па онда заповеди осамљеној војсци да поседне коње, и тако их нреведе у табор цара Федора. „Црни" Мустафа истом онда је дочуо за то вероломство, кад је већ половина козачке земље била празна, не остаде тамо нико други до само бабе, кљасти и богаљи. На то је Карамустафа одговорио овако: одузео је неверном поглавару камилињу кожу и канчук и рече да ће он камилињој кожи већ наћи другога кога ће на њу посадити, а и канчуку ће наћи другу руку у коју ће је метути. Има их још доста у козачкој постојбини. Жив је још син великога Богдана Хмјелницког! Њега ће довести Козацима. То се име тамо још и сада обожава! Има још тридесет племена, која се нису повела за Дороженком. Само ваља Богданов син међу њих да дође, сви ће пристати уз њега, — привућиће натраг и оне које је Дороженко превео. Ал где је тај -Богданов син V Та и цар Федор је рас^птивао за њега, док му је још Дороженко непријатељем био. Сад га опет Турци требају. — Ево већ са две стране хтели су да га начипе владарем, али не знадоше гдеје? — Толико се разбрало, да је негда једном допао једикулачка ропства. одатле хтеде да утече, онда га турише у „рупчагу заборавности: ту му је кроз више година нестало имена, нестало спомена, — па како сад да га нађу? Јер ако ма којег од отих подземских робова заииташ овако: „који је ту Богданев син? султан хоће да му врати бабино му достојање," свако ће одговорити: „ја сам тај!" — а ако запиташ овако: „који вас је ту Богданов син? Султан хоће да му види главу без трупа." Ниједан не ће казати да је тај.