Starmali

„СТАРМАЛИ" БРОЈ 5. 8А 1878.

57

Н а П У Т у. Глигорије Авакумовић беше од оних људи. који су свагда спавали, чим су сели на кола и ова пошла својим путем. Наравно, да га је на жељезници санак највећма морио, једнозвучно тандркање и ритмично љуљане свело му је очи и пре него је помислио и сам, и једва је дошао к себи, кад му је кондуктор у ухо викнуо, да је стигао до своје штације. Верна му жена молила га је толико пута, да пази на леп предео, на красна села, на разне људв) на да јој онда приповеда шта, кад дође кући. Глигорије обрицаше и обрицаше, али не беше никако у стању, да одржи своју реч, он је одспавао и најдивније пределе. Једном мораде путовати у Пешту. Жена га замоли опет, да пази на пут и да јој приповеда, а да се осведочи, да није спавао на путу, заиште од њега, дајој донесе списак свих штација до Иеште и колико је одприлике путника ушло и изишло. Глигорије обрече све и срдачно се растане од своје жене. Кад је био већ у вагону, примети уза се дечка од једно десет година, и, знајући своју слабост, замоли га, да ј му прибележи све штације. Овај се радо прими своје задаће и уживао је у томе, што неко има поверења у њему; Глигорије пак заспи. Кад су стигли у Пешту, и кад је Глигорија кондук. торједва нробудио, предаде му дечко поноситим лицем хартијицу, на којој беше написао штације. Глигорије, мало бунован, узме хартију, захвали се дечку и оде. У Пешти није имао каде, да прегледа, шта је у хартији и тако, после два дана, седе опет на жељезницу да нође кући. Чим је сео, сети се шта је обрекао својој жени и стаде тражити ону хартијицу. Међутим, док је тражио, крене се влак, а брат Глигорије заспи, као од мајке окупан. Код куће га дочека жена и заиште одмах сведоџбу његове пажње. Глигорије се само насмеши, стаде мало по џеповима чепркати и изнесе хартију ону, те је сигурним смешењем преда својој женици. Ова чим 'је отвори и погледа у њу, почне се грохотом смејати, Глигорије гледаше у њу, па онда у хартију и тресне затим руком о колено; на хартији беше у подужим редовима ово нанисано: „Гиг Неггп", „Гиг Ггаиеп", а кад кад: „ТЈгакпак", „Кбкпек", вагон, где беху Глигорије и дечко, стајао је на станици свагда тако, да је вечно видео само споменуте натписе и никако друге. Глигорије мораде признати, како је то било и од оног дана није га жена никад више молила, да јој шта прича о — лепом пределу. К. р. ђаво и жена, ПО Ј. АРАЊУ, Превео — бр. I. Зла је жена Јутка. Бог једини знаде Колко баћа Прока трпити имаде. Бесна је ко ђаво, а ко змија љута , Од јутра до мрака Прока грдње гута, Па и сан му често од ње миран није: Час му хоће ногом ребро да пробије, Час му ч)'па косу, час му гребе лице •Грди га и у сну — но ту нехотице.

Ал' хотице, Боже, што га ружи млада Прока веће незна како да се влада. Седне јГ? није добро; устане ли? ни то, А добар је Прока, као чисто жито. Миран као јање, увек љубак, мио, Ни мушици ваљда неби нахудио. Хеј! али га Јутка баш и зато ружи Од сто дужи њива, језик јој је дужи. Ал' зло једно ако траје свеједнако И најпосле човек огугла полако Но лукава Јутка и ту си помаже: / Никад она двапут то исто не каже; Него увек мења и дела и речи У новију чорбу грдња их дробећи: Час их биберише, час их реном кити, Другдаш ће их опет љуто запаприти. Жељна: сваке згоде, да руга убоде, Да жаока једа на дно срца оде. Па ко онај бака из приповедака Коме није било равнога јунака Што ј' препливо трипут Оперенцју целу ; А тице се гњезде на брку му белу. Ко што је том баки срамота да гуди, Ко што гуде други и поштени људи: Него сваког пута циврастије лаје. Друкче на ште срце, друкче сит када је Е тако и Јутка, свакога тренутка Своме драгом госи иове грдње нутка; На пијаци с' није двапут једним клела Од како је нана на свет ју донела. Ал' тророги језик и отупи када Те ко пређе љуто не мож' да убада. Тад, у страху да јој нису оштре псовке Читав месец ћути лево ребро Проке. Бива тада, брајко, чуда свакојака, Гуши, кртни, лупа, што јој падне шака; Све се испремеће, све пребија тлачи, Прока јадап ћути не сме се ни маћи. Ту се прозор лупа; ту стол губи ноге; Распадају с' лонци и шерпење млоге; Леп се одваљује: врата се изхере; Са дворишта беже и мачке и кере Лопата у руци и сама јој пуца; Биће посла Циги док јој нову скуца. (НаетавтЉе се.)

Тута и Фура, Т. Море Футо јеси ли читао да су и браћа Буњевци издали проглас ? Ф, Какав проглас ? Ваљда не на Турчина Т. Није него на саме себе. Кличу и вичу : „живио гр. Андраш и Кол. Тиса," Ф. Е гле, е гле. Дакле су и Словени задовољени, са толиком дот. господе. Т. Јест, само кад ти Словени не би носили корен за б у н е већ у самом имену.