Starmali

,, отармали бј'0.1 6. за 1878.

Ту је већ бмо пред капијама покорене вароши Цехрина. У вароши која је сад била осуђеиа на смрт, брујада <у звова, — омашујуЉм смрт вароши и свега јој становжиштва. Жзиђоше иред нжга часне седе етарине, на челу им владика и попови; они беху изаслани да беседничким својим даром дотакпу срце његово да се сети бога и христијанск« љубави, па да опорече грозну запоиед.ј То беху одиста часна лица, али ђорђе се сетио очиног гроба и вешала па их одби од себе. Не дам милости. Цехрина нема више. На овоме месту биће гомила пра и пепела, а та ће се гомила звати: „Недам". — Не дам милости. • Старци се врнуше, а за њима дођоше деца. Читава литија од самих ситних, мајуШних људи. Девојчице и мушкарци, у циглој, кошуљи босоноги, држећи у рукама зелене гранчице. Оне стадоше у ред пред њим, па онда клекоше пред ногама његовим, подигоше своје склопљене ручице: нису знали слаткоречити, — али су га знали таким очима погледати, да би од тога ногледа омекшала и камена стена. Али ђорђе не омекну. — „Не дам" ! То је име вашем гробу. Идите кући да умрете. А сада дође највештији говорник, приступи му његова добра Јеленка. Паде му око врата са свога седла нагнувши се на њ. У очи му је упрла своје сузне очи, тако га је молила да буде милостив овој вароши и овом народу, који је осудио на смрт. ђорђе је гледао како се котрљају сузе низ њено лице, а свака суза не да му је загасила, већ још је већма нодпалила пакао, који му у срцу горијаше. То су лице они блатом прскали! И онда су се сви смејали: сада нека сви плачу! Отиснуо је од себе милостиву Јеленку загрмивши и њој кобну реч : Не дам ! Наједаред зачу се сад весела свирка тамо од Цехрина. Кроз капију изиђе руља жена, а прате их свирачи са тамбурама, врулама и таламбасима. Хаљине су им доле задигнуте више колена, а горе су спуштене ниже рамена> да се и ноге и руке могу слободније кретати при веселом плесу. Оне играјући дођоше пред ђорђа. Дуга коса им је расплетена, коса плава, смеђа, црна и црвенкаста, — на главама цветни венци и злаћане капице; и у устима носиле су цвеће. — на прстима им пуно прстења. У сред ове руље дизао се један паланкин ; направљен је био од тешке свиле са златним везом ; таке су биле и завесе које су се спуштале од горе доле; а носиле су га на рамени дванајст лепотица, обучене у рухо сиренско, у рухо девојака морске пене, које човеку умље заноси. Ево опет једног сна да му се испуни! ђорђе је осећао како му моЗак кипи, кад му се ова руља приближила. Он је већ заборавио на савет великог везира: напуни топове своје гвозденим клиновима, тако их збриши кад ти па домет до!>т. Он је пустио да му се приближе јсш већма. И велики везир право је имао. Чим је до њега допрво мирис мошуса из њихових марама, тог маха ђорђе већ није био свој: узверио је очи у тај паланкин, којег ношаху дванајст нимфа, једна^ лепша од друге, једна дивнија од друге. Али баш као оно што звезде ишчезну кад се сунце роди, тако ишчезну махом сва њихова лепота

кад се размакоше свилне завесе на паленкину, — а испод њих изиђе госпоја вароши Цехрина у свој лепоти сво.јој. На тај поглед ђорђе кликну; — а Јеленка врисну јаој боже и богородице! Јер то беше Цитбара. Та вилинска лепота. И она ступи пред ђорђа и паде нице на земљу пред ногама његовим. У тај мах ђорђе је заборавио на све: и на своје кнежевско достојанство, и на заповед великог везира, и на обесчашћене кости оца свога, и на Јеленку анђела хранитеља свога; скочио је с коња, доскочио је до слике оне која је још на земљи лежала, подиго ју је горе, притиснуо је на своје груди, именом је позивао, у дивној страсти изљубио јој је и лице и очи и уста; „Само кад сам те нашао! Сад си моја! Сунце моје! Животе мој! веренице моја!" (Свршиће се.)

Како се у старо време женило, Био један краљ, па је имао јединицу кћер, која је била тако лепа мудра и васпитана, да јој се глас надалеко чуо. Кад јој је дошло време да се уда, а она (тако лепа и мудра и васпитана) закључи у себи, да само за онога пође, који би кадар био навести је да му у очи каже: лажеш! На тај глас ишли су разни краљевићи и кнежевићи, а после и други, који су чули да се она са лажовима воле разговарати, надајући се да ће се преварити и коме казати да лаже; и тако да ће доћи до краљеве кћери. Ово дочује и један грчки младожења који јеприлично знао сукати и лагати, па науми да и он иде препирати се са краљевом ћерком. Што је Грк наумио, то је и учинио; — елем крене се на пут. Путем идући стигне једно свињарче, па пошто му је божију помоћ назвао, упита га: Г р к. Синко, куда тераш свиње'? С в и њ а р. Куд се главом кренуле. Г р к. А од куда их тераш ? С в и њ. Од куд репом машу. Г р к. А чији си ти ? С в и њ. Чији и свињи. Г р к. Море, дијете, ти си из много пећи хлеба јео. С в и њ. Боме нисам га на сунцу пекао. Г р к. Ао дијете, убио те бог! С в и њ. А тебе, господару номогао ! Грк оде даље, алиједнако је премишљао о свињарчету и нашао је себе кривца, што му је рекао да га бог убије — зато врне натраг и повиче свињарчету: „Хеј!" — вели — „не постигла те моја реч!" а дете му одговори : „ни тебе моја!" Г р к, изненађен оваким одговором, врати се детету и каже му куда и зашто путЈ'је, па га позове да с њиме нође и да за њега девојци лаже, и обећа му три дуката ако девојку наведе да му каже : лажеш! Свињар пристане на погодбу и крену се на пут. Идући путем хоће Грк да проба дете, и рече му: Г р к. Дијете, био сам ти код оца. Свињ. Имао си и код кога. Г р к. А знаш ли да ти је умрла мати ?