Starmali

„СТАРМАЛИ БРОЈ 14. ЗА 1878.

163

пође, које се својом хдадноћом одликују и данас не зову друкчије већ: Леди. У тој дедености налазе они вешто благородно, што су опет Немци мало изврнули па зову : едл. II стари Немци су моради знати српски. Јер они хдадног човека, који неће да се жени, зову и данас л е д и г. И стари Французи су морали знати српски, кад су за времена тиранских својих краљева право назвали: Ледроа, (краљев лед). А пошто лед није ништа друго до воднна кожа, зато Немци сваку кожу зову : Л е дер. Шта више и сам Јупитер мора бити да је знао српски, кад се оно заљубио уЛеду, па је претворио у гуску, јер је познато да гуске ег г цо и гускови воле ићи на лед — то им је најзгодније за рандеву. Хеј поштована моја српска публико! Све би то још како тако бидо, кад би лед ишао само Дунавом, Тисом и другим рекама, — па да га мутна вода однесе; — само кад не бн било код нас дедених груди, ледених срдаца, ледених родољуба, кад не би бнло деда у варошнма, деда по седима, деда у општина, леда у привагном и јавном животу, леда у свести, — леда зими, л еда и лети, лед а свугде и увек. — Наша је интелигенција л е д е н а, наша је хијерархија дедена. То су приметили још наши прадедови, зато су ваљада и определили да буде стодпца патријархова у Пећи, не биди се ту мало загрејао. Драстичан лек, — ал је ипак слабо помагао. Изволите ви поштовани сдушаоци само даље зевати, док се ја мало одморим и размислим како ћу кроз моју тему на крај испливати. Као што вам је познато, лед је врло гладак, зато су га стари Латнни (који су такођер морали српски знати) звади г л а ц и ј е с. Кад би истраживади леду корен, нашди би га у води, а водин је корен: во, даклем у волу. Томе његовом постанку одговара и његов престанак, јер лед кад хоће да се изгуби онда се крави. Да. ово сам заборавио казати. Лед кад се почне дедити, то бива с крајева; а на крајевима му је сапред људи (ЈГ), а остраг добро (Д). Даклем уједан мах чим се смрзну људи, таки се смрзне и добро. II ја мислим кад би се љ у д и мало боље држали, да се тако лако не смрзну, да се онда ни добро не би тако дако смрзавало. Ал шта ћемо, кад људи воде л е д. Њима лед пикад није довољно х л а д а н, они би хтели да га направе још х л а д н и ј и м, — зато га мећу и у л ад и о н и ц е. Него ове године канда неће бнтн дебедог леда. Шта ће тужан оне госпође и госпођице, које су већ наручиле нове „шдитшухе". — Њихови поштовачи истина уверавају пх да је лед већ доста јак, — али нека добро пазе, да се не даду навести на — танак лед. Поштована пубдико, цвете мој, зевадицо моја! Ето вам све што сам вам знао рећи о леду. А ако сам у овом предавању неколико пута и бубнуо, узмите мидостиво у призрење, да ми је тема била врло — к л и з а в а. Стрма.

Шетња по Новом Саду. XIII. При свем том што су путови тако рђави и рапави, као стихови Максима Задрина, и што је време тако магдовито, мокро и нестално, као хрватска политика, ипак нам у своје уобичајено време д о ђ е божић, дан, коме се сви веседе и радују (осимпрасица), дан, кад ће се многи ваљати по слами (и у дугу); а други ће сећи колач (и купоне); многи ће бити весели и дупати чаше (и главе) а делиће се и чеснице (и иеснице). Пде божић, те ће бити колача, и таквих, којима се нисмо надали, као што то вишепутабива, да из Беча или Пеште добијемо по који кодач, ком се нисмо никад надали. Ал највшне се радују божићу и другнм празницима, што долазе, деца — јер то су управо њнхови празници: материце, оцеви, бадњи дан, божић и т. д. На материце и оцеве везују они своје родитеље дизгом за столицу, те их не пуштају, док се не искупе, док им не учине каква поклона. Од деце би могди много и ми научити. . . али опасно је разлагати овде све начине и мере, којима би ми могди наше „старије" везати, да нам учине по вољи. Деца већ осећају да иде божић и чисто им читаш радост и веселост на дицу: Мидан свако вече кад леже, пита матер кодико ћемо још пута спавати до божића; мали Јоца обећава да ће бити добар, ако муотацкупп на божић ждребе са седлом; Милица жели лутку с косом, која се сама чешља на огдедалу и виче: „мама" п „тата"; Станоје вуче своја велика инварска кола по соби; Бранпслав се игра школе и чнта божићни апостол; Евица плете чарапе за своју лутку, да је понови за божић; Бошко очекује коња, што му је чика Илија обећао, кад је био болестан, што је депо попио кину; Зорица из С. тера деду да јој приповеда, како је онај мајмун са дрвета ударио оног човека крушком по носу; Стева ухватио мачку за реп, па је окреће уокруг; Бранко ређа на канабету соддате из кутије, докле мати му меси на столу мушкацоне за божић; Анкица се замислила па штудира хи ће ди „билету", што је добида одПерице, приле птна њену малу зелену чашу или на буквар; Панта се витла по сокацпма и запиње за кола саонице, што му је слуга Јошка направио од сандука за лојане свеће и т. д. Деца су даклем сва у посду и спремају се за долазеће празнкке. Али и људи се такође спремају: ту се купују прасици, брашно, јаја, млеко, карте; спрема се сдама, мед, суве шљиве, „трингелти"; праве се нове хаљине и нови дугови; за нову годпну очекују се свечане визите, јер ће доћи оџачари, фиакери, пандури, ппсмоноше и екзекутори да честитају; једном речи, све је у неком спремању и очекив а њ у, само не знамо, да ли можемо очекивати, да ће се растројена вршачка општина изравнати и у ред довести, да ли ће шака хрватских беамтера уБосни престати гонити све што је српско; можемо ди очекивати, да ће публика српска од нове године боље и својскије потпомагати своје листове и књиге; да ће Карађорђевци ппестати мутити по Србпји: да ће наши имућни људи снротињу боље иотпомагати, и т. д.