Starmali

„СТАРМАЛИ" БРОЈ 4. ЗА 1879.

карта и са друштвеног и са екоиомног и са политичног гдедишта нешто добро и опробано, које може своју дојакошњу с.тободу потпуно уживати без регулисаља и ограничавања (ја бар о таким иредлозима нисам ништа читао.) Карта је од оног истог материјала, од кога се праве и банке ; зато је издишно говорити о њеној унутрашњој вредности. Карте се деле на четир боје, т. ј. на црвену и на н р н у. А све четири боје чине ипак једну партију. Како је то деп пример. Карте нас уче страним језицима. Јер, вере ми, ни десети човек не би знао што је то н. пр. атанде аки^, и т. д. да није то научио у картама. Карте нас уче лојалности, т. ј. да дамо краљу што је краљево. Свакн карташ зна, да су краљеви моћни и снажни, па зна још и то, да је између свију краљева онај најјачи, који има поред главе и срце; тај се не боји ни тиквеног ни зеленог ни маковог. Карте нас уче и галантерији, то јест, да даме поштујемо као горњаке, а себе у друштву дама да сматрамо као доњаке. Карте нам облагорођавају душу, јер многи ципија, који целога свог века није просјаку ништа удедио, — тај се у картама лепо научи делити. Карте имају и демократску важност, оне нам показују како први буду последњи, а последњи први. Нема тога човека, који из карата не би могао исцрпетн какву велеважну поуку. У њима ће свако наћи по нешто за себе. Кадуђер и испосник ће наћи о е д м и цу. Пијанац ће наћи двојку и тројку. Музичар ће наћи терц и белу музику. Војник ће наћи м а ч. Кипорезац ће наћи ф и г у р у. Генерад ће се научити кад треба ретирирати. Неуглађен младић научиће се како треба п р ав и т и х о н е р е. Ако си рибар, можеш н е ц а т и. Ако си естетичар, можеш густирати. Ако си куварица, можеш р е с т о в а т и. Ако си трговачки кадфа можеш научити пак(л)ов а т и. Ако си шлајфер, можеш шлајфовати. Ако си слагач, можеш сецовати. Ако си фризер, можеш бреновати, и г. д. и. т. д. На сад питам ја, и то пуним правом, има ли тог факултета, који би нам могао дати тако лепе прилике за свестрано образовање? Та зар није карта право свеучидиште! И то бива све у некој игри. Јер карта је игра, али не она проста, која се ногама, већ она виша, која се рукама игра. (Ногама, испод стола, помаже се човек, тек по кадкад, кад је у великом малеру). У карти бивају свакојака чуда, која се иначе не дешавају у свету. У картама је н. пр. зедена боја

црна, — мак изгледа као крст, — макова је на четири ћошка и т. д. У картама се позиају л>уди. Зар је то мада корист! — Али у картама се познају и жене. А то је још већа корист. Али. наравно, и карта има своје хрђаве стране. У картама се људи сваде и погрде (још горе него у слободној штампи). У картама се дешавају атентати на краља (још чешће него у Пруској). Па је још карта ц прилепчива болест, особито кад је човек „у с м о л и" (у пеху) тако се прилепи за столицу да не може кући да се крене. А што је најжалосније, у картама те могу тако опуљити, да се годину дана осврћеш и за прст уједаш. А то обично бива онима, који ннсу тај занат добро испекди. Зато је врло умесна она метода, коју су неке матере већ усвојиле, те својим малим ћеркама дају теоретичну и практичну поуку у том нослу, гледајући да их зарана што боље у томе усаврше, да не остану слепе код очију. То је заиста поваледостојно. Жао ми је што ми данас предавање не иде од руке, јер о овој теми сам хтео много влше п још много луђе да говорим. Јер она то одиста и заслужује. И мени данас не иде говор, као год оно карташу кад не иде карта. Зато морам казати: форпас! Ади да ме не би криво разумели: ја нисам за то, да се слобода картања сасвим укине. Јер картање је заиста врло згодно сретство за прекраћивање и убијање времена, а то је голема потреба за људе словесне и изображене, који не знају куд ће и шта ће са силним временом. Мој је предлог тај, да се одсада у место на новце игра на зврчке по носу. Ко изгуби партију да добије једну зврчку по носу, а ко добије партију да добије две зврчке. — Уверен сам да ће сваки човек и свака жена волети, да јој се муж кући врати набубреним носом, него са празном кесом. Лаку ноћ! Стрмл.

Код њега је друго! После закљученог мира са Прусима г. 1866. један ђенерал бечкога гарнизона враћајући се са дневне муштре увек је код једне пиљарице застајао и воћа куповао. Једног дана рећи ће му пиљарица: — Господине ђенералу! Ја би вас нешто молила. ђенерал. Кажите слободно, шта сте ради? Пиљарица. Знате, и ја имам сина војника, пак би рада били да га курталишем. ђенерал. А шта фали њему у солдачини? Добива на време све шта му треба. Данас војник најбоље живи. Погледајте само. шта фали мени што сам солдат ? Пиљарица. Е, код вас је друго господине; Ви ни сте ништа учили, али мој је син опанчар! Чика Ј. . . .