Starmali

„СТАРМАЛИ"

било кад би и ми поступили к њој светлим образо м. Али светли образи не постижу се „милионесом" или „принцеснвасером" (од тога се образи само гланцују), светли образи долазе од чисте, поштене, родољубне душе, од топлог и искреног срца. Ако ми не верујете, изволите само пробати. Завршујући ово предавање препоручујем свима и свакоме, да образ чувате већма него очи у глави: Чувајте образ да се не окаља. Јер кад се образ окаља нема тога кокос-нус-ел-сода или глицерин сапуна, који ће га опрати. А мени опростите ако ово предавање мирише мало на предику. Ово није предика нит сам ја предикатор, ја сам само оно научио што су наши предикатори заборавили. Старм.

Из записника једног молера, То је било у оно време, кад сам још био почетник, кад је било и воље за рад и свега доста, само не посла. Тако безпослен шетао сам по својој соби, пуштајући од невоље густе димове из чибука, који је онда био још у моди. Наједаред куцну неко на мојим вратима. Како је незграино било куцнуто, тако сам незграпно и ја викнуо „слободно!" Врата се отворише и најпре се помоли један танак ражањ, — та гле! то не беше ражањ, то беше уфитиљен брк, а за њим уђе и остали „цугехер" — Један од брка до мамуза ужинорен мађарембер. — Сервус молер-фијам! рече он. — Добро ми дошла, драга муштерио! помислим ја. — Иматели посла? — 'Га посла има доста, ал ја ћу метути све на страну, па вам стојим на служби! — Теремтете' чиме може молер служити, него да молује. —■ С драге воље, Изволите сести. — Хахаха! Ја не могу никад седити, тесне су ми чакшире. Иего оћете-ли ви да измолујете мога оца? — Доведите га само, готов сам у свако доба. — Е баратом, довести га не могу, мој је отац умро пре десет година. Видео сам већ колико је куцнуло, зато не рекох ништа друго, него да је то мало тежак задатак! — Али ја ћу и да платим, азебата, десет дуката! Десет дуката сирома човек не упушта тако лако. Сиротиња ме натера и ја се обвезах да ћу му измоловати његовог понојног г. оца, — за недељу дана биће готов Урамбаћам је био задовољан, звекну мамузама иоде' Сад су настали за мене дани искушења, како ћу да молујем човека, кога нисам никад видео! фантазијо, чудотворна богињо, буди ми у помоћи! Седнем, па онако од ока намолујем један нос више њега два ока, изнад њега два подобателно зашиљена брка, више очију обрве, испод бркова браду, са десна једно са лева друго уво, парче чела са лепим самур-калнаком — кад сам то прекужио оно је друго већ ишло лакше,

9. ЗА 1879. 67

| поша са златним ројтама, атила са гајтанима, то је ишло све као масно. Кад је дошао уречени дан, ја ипак почех зепсти. Шта ће тај човек ре^и на мој портре? ! Ал молим, сад пазите. Ево моје муштерије, чује се издалека како му мамузе звекећу. Чим уђе у собу запита ће: Је-ли готов мој отац? — На служби! рекох ја, мањи од макова зрна; и показах му портре који је висио на дувару Урамбаћам се загледа, па опда ступи корак ближе па се врати два корака натраг. Напослетку горко уздахну говорећи : — С и р о м а к м о ј о т а ц, к а к о с е п р о м е н у о за овихдесетгодина, одкад ганисам видео! Узе портре. Иснлати ми дукате. II оде. Анаклес Акитес.

Бежимо, — љут је! Наш Бачкаер Боте Кида се на фоте Што немамо два три срца Кад Сегедин грца, Ил што њега не пуштамо, Кад се дели дар, Да он тури руку, У наш буђелар, Па по својој ћуди Да газдује туди. Шувакл ија.

Р а з л и к а, Седили мајстор и шегрт за нослом; кад ће једаред запитати шегрт мајстора „Јел'те мајсторе, каква је разлика између црквеног сата и наше мајсторице ?" Мајстор се дуго мучио но никако да погоди и најзад му заповеди да му каже. „Што сат избије само кад треба а наша мајсторица мене и кад треба и кад не треба" био је шегрин одговор. к. к.

Цивилизовани Циганин. Крао неки Циго у једној башти купус и бацао усечене главице преко зида, други се један нађе те покупи све главице и однесе му тако, да кад је Циго из баште изашао а он не нађе ништа; брзо се јаду досети, те ће узданути: „Еј! еј! ала је покварен овај свет, да већ ни један поштен Циганин не може да живи од рада својих руку." к. к. Серенада. Господар Ш-ка добије ћеф да својој невести направи серенаду. Најмио је Цигане, који му се обвезаше да ће му за 5 форината свирати један читав сат. Банда дође под означени прозор и ту иоче свирати неку тиху ноту, која се повлачила као дубок уздисај. На то се гдр. Ш-ка ражљути па се продере на примаса: — Који вам је бес, што сте се улењили! Зар не можете мало брже прионути. Сат ће за час проћи а петица није мали новац.