Starmali

„СТАРМАЛИ" БРОЈ

22. ЗА 1879.

имао — као што је доктор Севастијан приметио — то једно рђаво својство, да се по цели дан чешао, а то је била последица оних дугоногих скакућућих створења, за које је срећа, што не носе потковице на ногама. Та створеаа су се башкарила по вуни „швамерловој" и ту су комотно животарила. Често је већ Севастијан жени својој предлагао, да кера отера, али то јој је било, као да јој очи копа. Госпођа Макра није хтела ни за које новце да се растане од свога милог псетанцета. Напослетку, кад није било друге помоћи, да се од кера курталише договори се Севастијан нешто са својим цријатељем доктором Берметићем. Једнога дана после оног пресољеног ручка дође доктор Берметић своме пријатељу Мудрићу у походе. Госпа је била сама код куће, т. ј. ако семоже тако узети, јер госпа и њезин „Швамерл' били су два нераздељива створа; она је држала свога „Швамерла" на крилу и баш му је брисала очи. Др. Берметић поздрави госпу са поштовањем и седне према њој на столицу. Наједанпут паде његов поглед на псетанце. .,Милостива госпо, та то је кукавно псето болесно !" Госпођа Макрена се трже. „Та погледајте само, како му је поглед мутан — ја мислим — ја се бојим " „За име бога, господине, шта мислите, чега се бојите ви ?•' повиче Макрена поплашено. „Знате, милостива, ја сам био некад животињски доктор, ја познајем добро кереће болести." „Је ли то исгина ?" запита госпођа Макрена, отуривши мало керче од себе. „Заиста госпо и ако је већ нема, зацело ће је добити за који час." „Ви говорите у загонеткама, докторе, — шта ће добити, реците ми молим вас?" „Та знате шта ће добити, добиће бесноћу, побесниће." Госпођа Макра јаукне и баци псето далеко од себе. Пре него што се госпођа Макра прибрала уђе у собу господин Севастијан Мудрић. Десна му рука беше повезана, а он је направио веома мргодно лице. Он седе код астала поред своје жене и пријатеља и укочи се. За тим узе чудноватим начином астал да гризе. Госпођа Макра је поплашено гледала шта Севастијан чини. „Ја не знам шта ми је данас; од како ме је „Швамерл" кад сам га јутрое хранио, мало угризо у руку сасвим сам постао друге нарави; све би нешто да уједам". Случајно му паде поглед на чашу пуну воде. .Макрено, ако бога знаш, уклони ту флашу с водом, не могу да је гледим!" Берметић је изнесе напоље. Најецанпут скочи Севестијан са столице као бесомучан, те поче по соби четвороношке ходати и све гристи, што му је на путу било. „Милостива госпо", рече доктор Берметић, водећи за руку Макрену, која је од страха дрекала и ван себе долазила, „бежимо одавде са овог несретног места! Ваш муж, а мој добри пријатељ је побеснио." „0 боже, то је страшно; та и ја ћу зар побеснити, — о, помозите, помозите, будите избавитељ моје породице!" „На срећу имам ја добар лек нротив тога; будите спокојни, ја сам лек изнашао, што га други доктори не знају. Само вас једно морам молити, а то је да ми преда-

те ваше кукавно псето, јер један део од њега мора ми послужити за лек, што ћу да га употребим код вашег мужа. Идите госпо онамо у другу собу, а ја ћу да останем код болесника." Др. Берметић веже, као бајаги, псету ноге. „Сад дајте брзо хартије, перо и мастила." Госпођа Макрена донесе све то. За час беше рецепт готов. „Тако, сад нека се пошље овај рецепт „код веверице", а вама госпо имам да речем једну опомену. Немојте вашега мужа ни кад оздрави да љутите и узнемирујете, и пазите увек, да не дође у гњев, јер бесноћа и кад се излечи могла би, кад би се наљутио, опет се појавити и то много јаче и по вас опасније, него што је сада. Прави лек ја ћу век сам набавити, а к томе ми треба ваш кер. Оно, што сам преписао, само је за овај мах, да га уталожи. Све се учини, као што је доктор Берметић саветовао, Побеснели је остао на само у својој соби и употребљавао је медецину из куће „код веверице." Сирота Макрена није ни сањала, да у кући код „веверице" има додуше и апатека, али је у истој кући био и бирцуз, који је исто име носио. Госпођа Макра била је од тога добанајпокорнија жена и никад вишеније дражила мужа својом упорношћу. По „Хумористикону" Аб.

П у Ш И С е, А што ви, бирташице, не наложите ту собу, ви'те каква је то зима на иољу! — Имате право, али чим наложим собу, одмах је иуна дима. Ваљда взм не ваља Фуруна ? — 0, не, она је добра. Ил' ваљда није скоро чишћен оџак. — Јуче је бат био оџачар. Ил' ваљда сунце упире у димњак. — Није него још нешто! Па да шта је онда ? — Знате чим ја наложим Фуруну, те угрејем собу, одмах се скуне у соби наш млади господин, на адвокатов писар, па ноћни стражар, па мој муж, тс запале њихове луле и нстуне иуну собу дима. „X."

Св. Макевија. На св. Макевију седео попа код своје куће, па једе печења. Дође к њему неким послом један Шокац, па видећи га, где једе меса, рећи ће: Бога вам попо зар ви мрсите, кад једете печева на св. Макевију, а нама наш попа неда!" „Недам ни ја мојима, одговори попа , нека сами себи*) куие/"

*) Писац Евли „еами ееби", а зар он није читао окружницу севтомашких у ч и т е љ а, где стоји да треба казати „еами еебима". Нека узме г. пиеац пиеца ове окружввце за учитеља српеке граматике. Слагач.