Starmali

„стармали" број 6. за 1880.

прозбориди. Јуда се топи у сузама, суза јој сузу не-стиже, неможе мајка да је утеши. Већ се сумрачило.... мајка баш оде некуд, кад ето ти Јоце. Јуца му полети хитно на сусрет, но он је дочека сасвим хладно и озбиљно, па јој само рече да седне, а он пође замишљено но соби ходати. Јуца се уплашила не зна шта ће да мисли, најзад ће Јоца почети. — Јуцо душо, ти знаш да смо нас двоје несретни. — Те још како несретни, вели Јуца кроз плач« — Изгледа нема да ће скоро боље бити, а овако се више неда живети. — Имаш право Јоцо.... — Дошло је време да се мре.... — Шта-а-а, повика Јуца упропашћена. — Да Јуцо душо, сама си прошли пут рекла, да је бољз и умрети него ли овако до века, па за то — и сада извуче из џепа једно стакоце са неком зеленкастом течнопгћу напуњено — ово овди биће доста да целој беди учини крај. — Шта наопако Јоцо, на шта смишљаш, да од бога знадеш, запита Јуца дркћућим гласом. — Чуј ме Јуцо: Ја више не могу овако, сва ова три дана тумарао сам док нисам од једног мог д,ругара. који је апотекар постао, ово отакоце добио, пошто сам му целу ствар испричао, он ми је онда одобрио намеру и дао ми ово стакоце, рекав ни да ће ово за двоје бити доста, па сад Јуцо, ако си ме икад љубила а ти покажи делом. умри самном, па ћсмо на оном свету бити здружени, тамо где нема сиротиње ни министара — Али Јоцо, боже мој! ја се бојим, знаш како је онај, и једва промумља кроз зубе — ону преварио. — Ти дакле сумњаш ? — ево ти доказа — и он наже стакло и испразни га до половине — а сада сљедуј моме примеру, рече он пружајући јој стакло. — Али Јоцо, шта учини, ја, ја, ја неби рада умрети промуца Јуца да се је једва могло чути. — Невернице!.... дрекну Јоца, али даље није могао, јер уста му се одједаред напунише... он се окрете на страну, а Јуца брзЈ истрча и донесе лавор те га метну пред Јоцу, он поче грцати.... У то доба уђе и мати у собу, па кад виде Јоцу у онаковом стању а она викну: — Срам вас било, ту ст. 1 дошли после три дана пијанчења, да се овде истрезните. — Те речи тргоше Јоцу из заноса, он прикупи сву снагу, метну руку на уста, зграби шешир и појури из собе. Кад је био на улици чисто му одлану, само су му усту била нешто горка и глава јоште тешка од силног повраћања. Онај враг друг му, знајући Јоцу какви је, дао му је у место отрова, водицу за повраћање — а каква су сљедства била видели смо, још имамо да додамо: да Јоца од то доба није питао више за Јуцу, ни Јуца за Јоцу — као што то обично бива.

Б у к в и ц е. Е. Ева. — Да је знала играти „Фрише ф ире" забавила би се, па не би шалабазала и тумарала по рају, те наишла на ону дерну јабуку, због које морамо сад да „у зноју лица свог" (н. пр. кад на балу играмо) наш век проводимо. Епископ. — Лепа титула, али „администратор патријаршије" је још лепша. Народ зове епископе — владнкама, али и влада их често зове. Екзекуција. — Страна реч, ал' се већ јако увукла у наш народ. Европа. — Кад са глобуса избришеш Азију, Африку, Америку, Мађарску и Аустралију, онда оно што је остало зове се Европа. Ексер. — Кад је од дрвета зове се клин, а кад је од врбе, онда се можеш поуздано на њега ослонити. Еленер. — Као мађарска реч значи „контролор", а као лист — не значи ништа. Евала! — То би био згодан узклик, кад би који наш богаташ поклони на народно позориште 100.000 Фор., а сиротињи на дрва само онолико, колико изда преко године на шампањер. Енглези. — То су они људи, који су тако Флегматични, да ни мало не маре и не љуте се, кад хрватски младенци лупају Мишкатовићу прозоре; кад новосадске слушкиње просипају помије на сокак; кад се с—ки учитељи картају на велике новце; кад онај јазачки калуђер даје свој веш код куће — и то сваки дан — прати; кад се новосадски мађарски прОФесори у „касини" са Немцима свађају; кад се тителска б у г е р-касина претвори променом председништва у бу ргер- па онда у биргер -каоину и т. д. Аб

Како су винанци насели, Прока Шврљало је к'о човек радо мало трговао с дуваном. Али је и он једанпут долијао. Ухвате га два винанца баш кад је носио пуне саонице вутошка дувана. Винанци метну таки на саонице своје плетено седиште, седоше на саонице и заповедише Проки да тера у варош, где ће му кајише дерати. Прока опсује у себи. што се већ обично у таквим приликама псује, пак онда седе, ошине коње и пође у варош „јако овча на заколеније". Путем је само ћутао и штудирао. Ишли су тако и ишли, кад путем дођу до некаквога бунара. Ту замоли господу винанце да му допусте да коње напоји, па ће онда даље возити. Кад му ови допустише, притера Прока кола баш нуз ђерам и то тако, да је стражњи део од саоница, на којима — нузгред буди речено — није било шарага, окренут био валову. Господа винанци су мирно седели на својем седишту. Прока испрегне коње и одведе их валову. Ту скине с једнога коња улар и веже (да винанци не виде) један крај од улара за ђермац, а други за седиште, на којем су винанци седели и чекали да