Starmali

„СТАРМАЛИ" БРОЈ 11. 5А 1880.

ПЛОЧА ОА РИМСКИМ НАТПИСОМ. НАШАО ђ. С. В. КОД БЕЧА. (ОД НЕМАЧКИХ НАУЧЕЊАКА ДОСАДА ЈОШТ НЕРАЗРЕШЕНА)

Силом самоубица. (Наставак.) Ја сам баш изгубио топа, кад у собу уђе господин С. Господин С. свршио је своје штудије у Француској. Од куће је ногаао са вољом у Париз, па је постао Француз. Све обичаје и све навике тог чудног света знао је врли добро. Француски је говорио савршено. Биће да га код куће није чекало бог зна како имање, да га утроши, те је учинио нешто боље но ја. Употребио је своја знања и постао проФесор. Онда је крочио још један корак — али у назад, рекао бих ја. Наумио да се — ожени. Госпођица М., моја ученица, била је она златна јабука, коју је он хтео да узабере. Али било да јабука још није зрела била или није ни хтела да тако рано опадне и увене, девојка га је ладно, можда и ледно погледала. Господин отац, ма да је био пријатељ оцу г. С., имао је неке особите намере са удајом своје ћери, те није било све по жељи господина С. "Чини ми се да је једног дана, кад је девојка учила на памет некакве речи и писала енглески пропис, господин С. добио од господина Т. велику котарицу да у њој може понети све своје наде за лепу будућност. Може бити да и није тако било, али„ . > Нас двоје виђали смо се често код господина Т. Ја сам ииао своје назоре, а он јс донео своје, Ја ђак из Енглеске а он Француз. Пристојност је тражила своје жртве, а то су поздрави и неколико речи. Ја сам у доброј вољи гледао да му се више нриближим, али он као да је имао тврђи оклоп. Мени се учинило, да ме не гледа радо као учитеља, који је сваки дан са девојком, а иначе не знам за што би ме гледао попреко. Као да је био љубоморан. Кад сам то ви-

део, онда сам постао зао. Страст се сусрела са паконгћу. Љутио сам се што је тако малоуман да мисли, е сам му ја супарник, па сам почео да играм ту улогу. И мени самом као да је и нехотице годила та мисао. Да га наједим, почео сам да своју ученицу љубим у руку- Обично бива да човек заборави своју улогу, загази нехотице у какво море без дна, на пример у море љубави, па се ту изгуби. Тако би скоро и са мном било. Они разговори, оне приче, погледи, све удешено да кога поједи, могу да се претворе у збиљске опасности аа обоје. То увек иде споро, неосетно. Већ сам почео да надугачко о томе промишљам, па сам после' гледао да сасвим забацим и заборавим ту опасну улогу супарника, смејао сам се силом сам себи и сваки дан писао некој уображеној Енглескињи, која не постоји, да заборавим на ову што је овде, тад је дошао један догађај, који је све довршио. Противник у шаху оће да се користи најмањом погрешком. Тек сам изгубио батери;у топова, а госпођица М. гласно рече: — Шах! У тај мах био је господин С. крај стола. Заклањајући свога краља, морао сам и сам да одговорим са — Шах! Господину С, то се учинило смешно, чудно, невешто. Онда ће рећи: — Госпођице, ваш се нротивник шали кад игра вашу омиљену игру. —- Мислите ли? — Да ви нећете играти Колонели Проктора у Жил-верновом Путовању око земље? — Скоро да бих. — А ко вам даје право па то ?