Starmali
„стармали*
број 11. за 1880.
— Баша невештина. — То су мало неупутне оцене на моју вештину. — Може бити, али ви неразумете ту игру. — А ви оћете, да сте неуљудни. — Господине! — Господине! Он диже руку па је опет брзо спусти. То је било све. После тога све, требао је да дође — двобој. Т | је у причи занимљиво, али у истини је смешно. Он је одма отишао. Ја сам доврпгио игру и изгубио. Поглед мога ђака био је једина накнада. Дубок, значајан поглед, последњи из „долине јасног виђен.а" и то је све. „Супарник -4 је одма после подне дошао код мене „да уредимо ствар*. Седео сам баш и читао ново Жил-Верново дело, што се почиње чудним изазивањем на двобој, кад је господин С. јавио своју посету. Уђе и поклони се. Замолим га да седне. Он је први заиочео. — Дошао сам да сам од вас тражим задоволења. Ја нећу да за овај догађај ико зна, и мислим да нам не треба сведока. — Зацело. Само каквог задовољења, молим вас? Ви сте мене назвали невештим а ја вас неуљудним. Као што видите, то су два, проста придева, који се почињу са не. Мој је већи за два слога, а зато сте ви завршили кад сте руку дигли. — То су празне речи. Ја сам рад, да што пре свршимо ту ствар. Увреда тражи задовољења. Ви ћете се зацело тући. — Али, допустите, зашто? То није српски обичај. Ја га знам по чувењу. Па и у западном свету двобој је скоро застарио, ја бих рекао да је смешан. У Енглеској, ако кога позовете на двобој писмом, а он није рад да се туче, треба само да пошље ваш позив у суд и суд вас поштено оглоби, ако сте странац, који не зна за тамошње законе ; ако то није, онда три месеца строгог затвора. У шали да кажем, ја бих то исто учинио, кад бих само знао, да о двобоју постоји икакав закон код нас. — Не треба извињавања. Ја увреду не могу да мирно поднесем. Извините, али ја нисам дошао код вас, да слушам приче о енглеским обичајима и судовима. Ја имам своје назоре, а ви нећете бити стра.... — Не довршујте. Заиста нећу. Да учиним и ту глупост. Да се тучемо пиштољима. — Ако је вама по вољи. — Јесте. Ја сам изазван, а о томе реду читао сам нешто у романима добро је да сад то доживим. — Ви пристајете, господине, да то буде без сведока ? Пристајем. Кад ? Где? — У т- ској шуми. Будите тамо, молим вас сутра, у 5 часова из јутра. — Бићу. Слуга! Тако је господин „уредио" нашу ствар и отишао. Смешно! Два млада човека, који нису један другом нн „пута прешли" ни казали „помакни се" па сад у двобоју. Зашто? Можда је заисга мислио, да сам ја исплео ону велику котарицу, што му је дао господин
Т. Мени би ласкало, да је тако, али да ради те среће умрем — го баш није било врло нужно. Али шта да се ради, кад он мора опрати част своју? Мојом крвљу? Добро, али црвена боја није знак чистоће, невиности. А у зоолигији пише : сисари имају, топлу, црвену крв. . . . Дакле да црвеном крвљу опере своју част. Част ? Неко је казао нешто врло лепо за част, али ја сам то заборавио, па не могу да цитирам. Част је зацело . . . али ја нећу о том да размишљам, кад је неко већ казао нешто леио о тој краткој а звучној речи. Да ли је било паметно или не, то не знам, али ја сам ту ствар узео савршено олако. "Чинило ми се да тпко и ваља. Мирно сам проживео оно време што ми је остало до сутра. Моје артије нисам спремао, нисам писао никоме, као што раде пропали трговци и заљубљено несрећни људи, који су намерни да се убију. Све је остало као што је, само сам се сутрадан дигао раније но обично. То ми је једино било неправо. Најмљена кола чекала су ме, и ја изађем а у кући ме нико није опазио. Понео сам мој мали револвер, са оловним зрнима као пасуљ. Та зар се нисмо договорили, да ћемо се тући пиштољима, то јест танадима. Тврдо сам се решио да га не гађам у трбух ни у прса где бих могао погодити, а био сам убеђен, да ће и он оставити мене да — здрав кући не одем. Можда ће ме ранити у ногу, да види моју црвену крв и да у њу умочи своју част. То ће му бити доста. „Супарник" је био на уговореном месту. ЈГадни поздрави на ладном јутарњем ваздуху. Ала је то лепо јутро у шуми. Све се сложило да овај догађај исмеје, да га учини причом из романа. Госа се преливала а тице тек почеле да излећу из гњезда, небо је било дивно плаво и т. д. и т. д. . . . Тим пре, што и „супарниково" оружје није било опасно — у њему је сачма за — зечеве. Он је ћутао. Његових кола или није било, или се нису видела. Ваљда је дошао пешке, да ти покаже да ће тако и отићи. Здрав, читав — а ја ? Зађемо даље у шуму. — Дакле ви никако не одустајете од двобоја, од те шале ? — Ја сам говорио збиљу, кад рекох да не зкате ону игру. Није ми било до шале ни онда, кад вас позвах на двобој, ни сад кад ћемо измењати танад. — Говори као из какве новело — помислио сам. — Добро, ви имате право. Али да ли ће ово бити пријатно нашим роЈјацима ? Ја не знам да гађам, а не знам како ви гађате. Ја имам мајку, а ока.... Кад ово рекох, онда- ми тек паде на ум, да се ова глупа шала може одиста глупо свршити. Зрно за зеца па у чело, то је доста дугачка прича. А он је дошао пешке и не мисли да се врати рањен. А моја мајка. . . . Он ме прекиде у размишљању. — И ја имам мајку, а и част! (Свршиће се).