Starmali

286

„СТАРМАЛИ" БРОЈ 36. ЗА 1880.

„у Песмама он ое слади нек му нико не завиди кому шалб таке ствари то баш нико и не мари". „Штампа када што ирочита нек Стар Мали оштро бита Пеонику су песме дароване данју и поћу када у стане." ,,Песник само песме ствара НГњима се он разговара он кад би такве речи дао неби се песником ни з в а о". В. А. Секулић песник. Молимо само да се узму на ум и запамте речи песникове, које су пророчке и које вечиту истину проповедају. Он моли „да му нико не завиди", и нека буде уверен да неће; даље вели, да „то баш нико и немари", а зашто? Ми напротив држимо, да се публика за његове песме јако интересује; напослетку је значајно што песник на крају вели: „ко би такове речи дао — не би се песником звао", а г. Секулић нам је сам „такве речи дао". Из Београда добисмо из ђачких кругова једну писану свешчицу „Разбибр иг е", илустроване књижице за шалу. За сад вадимо из ње овај диалошчић: ГДЕ ЈЕ РАЈ ? Пита Петка Свога Цветка „Твој рај гди је?<" — „Мој је онде Г д е т е б' н иј е. Из Каменице нам телеграФирају и туже се, што локалне лађе при овако лепом времену и чистом Дунаву не возе, те буд' немамо ћуприје, коју није било нужно скидати пре времена, још и лађе не возе и они називају то обоје крајњом безобзирности спрам публике, али нека се Каменичани ништа не боје, наша публика колико је добра, толико је и заборавна, те ће на лето лепо заборавити ово шиканирање и опет се лепо возити за своје новце на лађама, као и до сад, а дотле ће се патити на чамцима по киши, по встру и по зими. Аб.

„Накараде" или како смо ее ми ђаци сликади (Хумореека) Једног јесењег дана састасмо се нас неколицина код неког нашег друга на имендан, Ту се дишпутало о свачему, пушило, певало онако по ђачки. Један говори о овоме, други о ономе, док најпосле не устаде један, звалисмо га Напастником (наравно у шали) те ће узети реч: Браћо! знате ли шта? сви ^инусмо, а поглед уперисмо на њ, Ферије се приближују, ми ћемо се јоште мало па растати, а Бог

свети зна да ли ће мо се до године скупа састати, за то би ја предложио, да се ми једног дана сликамо. Још не беше ни довршио свој говор а громовито : Ура! Живео! разлегаше се, да се је сва кућа тресла, а сирота газдарица Пелагија као помамна утрча у собу. да види шта је". Него имао би јошт нешто да вам кажем, продужи овај када се је мало стишало; сваки од нас, мораће на ту цељ жртвовати по 1 Фор. 50 новч. кад се буде слакао, а оотали 50 новч. кад слику у руке прими. Даклем, пристајетели браћо ? Пристајемо! заори се опет да су се прозори тресли. Сад се одреди термин. За недељу дана, мораће сваки, ма одкуд, да набави 50 нов. иначе не Ће се сликати, и збиља, у одређени дан, скуписмо се нас преко 20 сваки донео 50 новч. Сад одредимо, да се у четвртак зором око 5 сати, сви на окутгу нађемо и то код пиваре. Свак је нестрпељиво очекивао четвртак, и збиља овај осване, а нас све на окупу нађе. Сад један устане, те нас преброји, Фале још њи двојица, шта ће мо сад? да их чекамо? аја ! двоје трећег не чекају, те се тако сви упутимо у Нови Сад, наравно ђачки рег рес1ез арозШопш. Путујемо Боже, а све један у другог загледамо; сваки ти се то налицкао, као да ће пред цара. Дођосмо већ близу Мајура, кад издалека а ми угледамо читав облак од прашине, још мало, а из прашине искрснуше њи двојица, Стева и Пера, није да су се од трчања запурили, него мислим распуће се. А где сте ви за толико? запита ће један из гомиле, по имену Носоња, (наравно у шали Носоња!) Да Бог сачува сваког таке газдарице, као што је та моја, одговориће Стева (кога нузгред буди речено звасмо Доктором!) једва ми даде огрлице, сто јој мука, морао сам је читав сат молити. Аха! засмејасмо се, па наставимо пут, Бећ смо стигли. Одма изберемо измеђ себе једну депутацију од 3 члана, која ће ићи да уговори са сликарем, а ми ћемо међутим у променади да се мало дотерамо. Није дуго трајало врате се она тројица, и позову нас. Пођосмо и дођосмо. Улетесмо у неку пространу дворану, затим опет у неку другу, где су зрцала, четке и т. д. Ту сад настаде у један мах дар-мар. Један намешћа огрлицу, други извадио мараму па тера прашину са обуће, затим у забуни потегне мараму к носу, те овај добро продрља, па кад је он сирома мислио да је већ готов, нађоше се неки, па удри у смеј, показујући прстом ноо му, он на зрцало па и сам у смеј. Трећи опет извадио из шпага неки ланац од месинга, па га намешћа, а у ствари сата нема, ал ипак изгледаће мало „Феш", и тд. и тд. Најпосле дође и сликар, те нас позове. Упутисмо се у дворану за сликање, ту нас намести неке да стоје, а неке да седе. Кад је све већ било готово, остави нас те оде свом апарату, ту је ваздан намештао час ово, час оно, једно намести, друго се поквари, то је тако трајало читаво по сата, а нами је међутим казао да стојимо као укопани. Већ почесмо мумлати, ми који стајасмо, почеше нам колена кле-